Branič

Стр. 230.

„Б Р А Н И Ч"

Број 11. и 12.

француски Државни Савет у погледу непристрасности пресуђивања спорова, нема готово никакве разлике у томе, да ли ће се ти спорови расправљати пред админ. или редовним судовима. Ауторитет који Државни Савет ужива у Француској голико је велики да он премаша онај редовних судова. Познато је, да је Француски Државни Савет у току тако већ дугог времена од како постоји, успео да својом праксом створи административно право, и да на њему лежи та част што су субјективна права појединаца и у јавноме праву нашла потпуну заштиту. Допустите нам, да макар и само летимично, бацимо један кратак поглед на питање у погледу схватања наше административно-судске праксе по овој ствари. Ако оставимо на страну ранију праксу, ону пре Видовданског Устава, када је Државни Савет био само један рудиментаран администативни суд, и чија је пракса с погледом на ово питање била' крајње колебљива, остаје нам да видимо на коме становишту у овоме погледу стоји данашњи Државни Савет и у опште управно-судска пракса. Према схватању нашег Државног Савета и управних судова, сви уговори које држава закључује са појединцима јесу приватноправни. То долази отуда, што је код нас, са свим противно, него што је случај у Франиуској, ова материја регулисана законима и уредбама, на име: законом о државном рачуноводству, правилником за његово извршење и осталим правилницима који су са њиме у вези; даље разним другим законима и уредбама који су са овима у вези, као н. пр. закон о набавци војних потреба и др. У напред је регулисано какве опште обавезе може на себе узети држава-фиск када са појединцима ступа у уговорне односе; та правила за државу фиск, поставила је државно-управна власт. Све клаузуле које су стипулиране у овим прописима закона и уредаба, а које се односе на цео онај поступак који претходи закључењу уговора постављене су у самој ствари само за управну власт, и она је на један такав начин везаиа да држави-фиску може допустити да ова са појединцима може уговарати само на онај начин, како је предвиђено тим прописима закона и уредаба. Али чим се и појединци сложе са управном влашћу у погледу услова и одредаба тамо постављеним, од тога момента сматра се да је уговор закључен, по себи се разуме грађански уговор, и сви спорови који одатле могу произаћи иду пред редован грађански

суд. Јер, ма, колико да постоје ови законски прописи у погледу општих услова за закључење уговора, који су тако да се изразимо, наметнути администрацији, ти прописи не могу ићи даље од тога. Треба само замислити случај, да се ни један појединац не одазове лицитацији зато што се не слаже са одредбама које горе изнесосмо или са условником постављеним у конкретном случају од стране управне власти, па видети, колико овај домен администрације у самој сгвари подлеже расположењу и вољи појединаца. У томе случају, администрација би била приморана да мења услове како би се могла споразумети са појединцима, и тако напослетку доћи до задовољења својих потреба. Од ових прописа, који су садржани у законима и уредбама и који постављају општа и начелна наређења за администрацију, ваља разликовати т. зв. појединачне услове, за које је администрација слободиа да поставља по својој вољи у сваком конкретном случају, и ти услови следствено улазе у саставни део самога уговора. Ми смо напред напоменули, да је јудикатура нашег Државиог Савета после Видовданског Устава, стала на једно начелно гледиште, да су за спорове који могу произаћи из уговора појединаца са администрацијом иадлежни редовни судови. Али као што смо уз то напоменули, ово гледиште није конзеквентно спровођено. Било је случајева да су разна одељења, одредбе из закона о Државном Рачуноводству и правилника за његово извршење, схватала разнолико. Нека су одељења узимала, да су те одредбе јавно-правног карактера, друга на против, да су те одредбе специјалне природе и да су оне саставни део самог уговорног односа између државе и појединаца. За то су та одељења одбијала, да спорове који одатле потичу узимају у расправу налазећи, да су за те спорове надлежни редовни судови. Али, било да је ово од стране управних судова схваћено на један или на друти начин, није се код нас у пракси никада долазило на идеју административних уговора. Оно прво схватање било је само управљено на то, да је у конкретном случају у спору административнИ акт, ово друго да је то један обичан грађански уговор. Ми мислимо, да је ово прво мишљење исправније. Јер, пре тога т. ј. пре самог закључења уговора, све радње које управна власт мора да изврши према напред поменутим законским одредбама, и које она, што