Branič

Стр. 234.

„Б Р А Н И Ч"

Број 11. и 12.

схватао је се на три разна начина: 1° тако, да се подстрекавање и помагање третирају као самостална кривична дела; 2° да се подстрекавање и помагање сматрају као начини извршења кривичног дела, и 3° да су подстрекавање и помагање потпуно зависни од главне радње, да су, следствено, њен акцесориум. 35 ) Свако од ова три гледишта имало је у литератури своје представнике. а. Прво гледиште, заједно са својим представницима (Нерр, Ад姧), остало је усамљено. Из таквог схватања, разуме се, да се нису дале изве^ти никакве логичне консеквенце. б. Гледиште, међутим, које је радњу саучешћа сматрало као један од начина из-

ната, остаје чисто објективно, а истакнут је као самосталан кривично-правни појам криваи, заједно са свим субјективним елементима кош сачињавају тај појам. Општа традиционална доктрина о кривичном погрешна је. Њена погрешност долази отуда што је њен појам о истоме објективно-субјективан, т. ј. општа теорија не познавајући, или боље, не признајући трећи основни кривично-правни појам, кривца, уноси у појам кривичнога дела и оне елементе који сачињавају појам кривце. На тај начин, у место да кривично дело сматра као нешто савршено објективно, она је приморана, на штету правилног и логичног схватања и, врло често, и на супрот позитивноме праву, да у појам истога унесе и све оне субјективне моменте из по"ма кривца. Овакво схватање кривичнога дела гезр. основних кривично-правних појмова, довело је до нетачних и врло често и немогућих резултата, који су очигледно доказивали сву немогућност и погрешност таквог схватања. Отуда од тога, да ли ће се усвојити објективни или објективно-субјективни ' појам кривичнога дела, зависи и правилно схватање при решавању поједкннх проблема кривичнога права (на пр. појам инкриминације, одустанак од покушаја у односу на пбдстрекача и помагача и др.). Али најеклатантнији доказ о погрешности оваквог објективно-субјективног појма кривичног дела (целог система дихотомије, даклеј, и с1е 1е§е 1а1а и с1е 1е§е {егепЈа нашао је израза у материји која је предмет овога излагања. У области саучешћа погрешан резултат оваквог схватања толико је очигледан, да су и саме присталице истога, доведене тиме у један безизлазан положај, биле приморане да уношењем неких ново конбинованих момената паралишу неизбежне последице њиховог погрешног појма кривичног дела. (Само један пример. Душевно болесни Рптиз подстрекнут од 5есипс1и5-а убије Тег1шз-а. Питање о кривичној одговорности саучесника ЗесипсЗиз-а добија два сасвим различита и супротна решења, посматрано са гледишта дводеобног, с једне, и тродеобног система, с друге стране. Са гледишта дводеобног система, ако он остане доследансеби, решење би било: саучесник у питању није кривац, према томе ни кривично одговоран). 35 ) Нег0, 01е ^ећге уоп с1ег ТеНпаћте 1909., стр. 120.

вршења кривичнога дела, било је доминантноу старијој литератури. Његови главни представници били су ВгаскепћаеП, Не?Пег, Ваг и Вегпег. Саучешће уопште, дакле, сматрано је као начин извршења кривичног дела. Изузетак је у неколико чинило третирање радње помагања, које се схватало као један несамостални начин извршења кривичног дела, да је оно дакле подређене природе према радњи извршења истога. Јасно је, међутим, колико је и ово било нетачно. в. Треће гледиште, да су и подстрекавање и помагање потпуно зависни од главне радње, било је у основи правилно, али начин третирања и доказивања тога схватања, илустрација је мутних и нејасних појмова о овој материји. 36 ) У савременој кривично-правној теорији третирање овога проблема још увек је контроверзно, али је основно разликовање у томе, хоће ли и овај проблем, као у осталом и скоро сви други у овој дисциплини, да се посматра са гледишта система дихотомије или система трихотомије. Али о томе ће бити говора у доцнијем излагању.

36 ) Ваиег, на пример, тврди, да јз акцесорна природа радње саучешћа „Појава која неминовно прати субјективно схватање саучешћа" (Нег§1, ор. сИ, 123). Јаснога појма о акцесорној природи саучешћа исто тако није било ни у нашој кривично правној књижевности, што уосталом није ни мало чудновато с обзиром на чињеницу врло нозног датума када је се код нас почело са научним третирањем проблема кривичног права. Примера ради да наведемо нешто. У Правди је 1869 год. штампана једна анонимна расправа о овом питању. Ту се под саучесницима подразумевају: 1° виновник (дакле извршиоци кривичнога дела гезр. саизвршиоци истога) и 2° помагач. Али о подређености радње саучешћа видимо и ту нека одређена наговештења. („О виновнику може се говорити без да појам помагача претпостављамо, а напротив кад се говори о помагању увек се замишља и виновник".) — Правда, 1869. год., св. 10., стр. 306. Много доцније, исто тако није било одређених појмова о несамосталној природи саучешћа. Шта више, сама радња саучешћаније схватана правилно; мешао се појам саучесника са појмом саизвршиоца. („Појам помоћи и помагача увек замишља да мимо помагача постоји основни криваџ или саучесник.") Па онда, даље, радња помагања била је нешто сасвим различито од саучешћа. „Док напротив ако би нечија сарадња била толико незнатна да би се и без ње могло извршитн исто кажњиво дело, онда се такво суделовање на неком кажњивом делу не би могло назвати саучешћем у смислу казненог права. То би било само помагање кажњивог дела". (Авакумовић Ј. Ђ., Саучешће, 1885. год. стр. 15.).