Branič
3
Број 11. и 12.
„Б Р А Н И Ч"
Стр. 233.
дотле да се исплати прави, истинити чек а не фалсификовани. Банка - трасат не може се ни на то позивати да је требало да домаћа банка, пре него што је узела свој издати чек натраг и вратила новац, прво њу упита. Пошто је преступник имао урукама оригиналан чек, могла је домаћа банка, и без претходног упита код банке - трасата, да претпостави да чек још није исплаћен; иначе би га банка трасат као исплаћен задржала. Домаћа банка такође није имала ни са тим да рачуна да је чек, по исплати, на буди који начин — може бити од стране каквог неверног службеника банке - трасата — опет могао доћи у руке подносиоца, јер би чек у томе случају морао носити на себи забелешку о исплати. Уз то, баш да је домаћа банка и учинила претходно питање банци - трасату, наступање штете не би уопште могло бити
спречено, пошто је преступник најпре код банке - трасата наплатио чек, па је тек после тога од домаће банке наплатио вредност за враћени оригинални чек, пре него што је овој могло приспети писмо од иностране банке о оптерећењу. Према томе, претходно припитивање код банке - трасата имало би значаја само тада, да се већ настала штета од исплате фалсификованог чека могла опет изравнати, на што би домаћа банка обавезна била према иностраној банци, ако би јој стање ствари било познато. А према стању ствари не може се сматрати као повреда дужности марљивости, која је на домаћој банци лежала, што она претходно није питала код банке - трасата и на тај начин прибавила одмах сазнање о ствари, пошто управо ни по чему није имала да рачуна са могућношћу једног таквог фалсификата. АКЦЕСОРНА ПРИРОДА РАДЊЕ САУЧЕШЋА И ЊЕНЕ КОНСЕКВЕНЦЕ У МАТЕРИАЛНОМ И ФОРМАЛНОМ КРИВИЧНОМ ПРАВУ) — СВЕТИСЛАВ ВОЈ. ВУЛОВИЋ —
II. Акцесорна природа саучешћа § 4. Старија схватања. I. Раније већ (§ 1.) наглашена је чињеница да је сва тежина проблема ове материје у томе, што радња саучешћа као таква, узета сама за себе, не може да се сматра као самостална, као нешто што би се могло да третира одвојено од свега другога. Она је акцесоријум једне друге, од ње различите радње, радње извршења, и тек уз њу представља нешто што је за право релевантно. Следствено, радња саучешћа, узета сама за себе, не представља једио самостално кривично дело. Међутим, природа радње саучешћа раззличито је схватала и различито се схвата. Почевши од италијанских практичара па па све до нашег времена, мишљења и теорије били су подељени и диференцирања је било не само у секундарним и спореднијим моментима овога питања, него чак и у самим основним појмовима. За оне прве, старије писце, рззлог је исти као и за сва
тежа научна питања уопште, а за ове друге данашње, разлог је, с једне стране, у индивидуалним научним концепцијама аутора, а с друге стране, у разлици схватања основних појмова самог материјалног кривичног права. 34 ) II. По старој концепцији однос између саучешћа с једне, и главне радње, радње извршења кривичног дела, с друге стране, 34 ) Општа, традиционална доктрина кривичнога права полази од тога да кривично право има два основна кривично-правна појма: кривично дело и казну. Проф. Д-р Т. Живанонић својом теоријом засновао је систем трихотомије, и по њему кривично право има три основна кривично-правна појма: кривично дело, кривца и казну (управо трећи појам су кривично-правне последице кривичног дела и кривца, од којих је казна најважнија и зато се у самој ствари она и истиче као трећи основни кривично-правни појам). — (В. о томе Живановик, Основни Проблеми Кривичног Права, Београд, 1910. и О субјективном елементу у појму кривичног дела, Архив, 1909.) — Стварањем овога система кривично дело (које се у систему дихотомије морало да схвата објективно-субјективно, јер су у појму кривичног дела били и сви они чисто субјективни елементи из појма кривац,) ослобођено свих субјективних моме-
*) Необјављена монографија из које се овде штампа један одељак.