Branič

Број 4. и 5.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 71

одредбе. И с обзиром на све горе изложено може се категорички тврдити, да трасант издајући чек ремитенту — упућујући ремитента трасату да му овај као благајник исплати чек и ако чек није покривен, не чини никакво кривично дело. Ни у једном страном закону, па ни горње одредбе наших закона, које се дотичу чека. не инкриминишу овај факат, нити се пак из принципа чека, које имамо у науци, то може извести. Факат је овај, да се уговором између трасанта и трасата, који се назива уговор о чеку, скоро увек константује да ће трасант бити дужан да за исплату чека мора снабдети трасата покрићем, али се немање покрића никад не може сматрати као кривично дело. Према томе издавање чека од стране оптуженог, као директора банке, не може се сматрати као кривично дело и ако је истрага утврдила да је оптужени знао, да у том моменту, када је чек издат, није било покрића чековског. У конкретном случају оптуженог, представљено дело преваре, евентуално и кривична одговорност оптуженога за то дело, има се посматрати у вези саме представке тужиочеве у тужби и његове речи на претресу, а нарочито с обзиром на његово признање онако, како је он то признање учинио код иследне власти и при ком консеквентно остаје и код Суда. Шта предсгавља тужба и шта признаје оптужени ? Једну исту радњу, а то је: даје тужилац дао Банци 100.000. дин. у зајам, с тим, да је она њему издала под 7. IX. .1923 год. чек постдатиран и вучен на Народну Банку Краљевнне С. X. С., код које је Банке она имала жиро-рачун. И на дан презентације чека. како тужба представља 15. IX 1923. год. трасат — Народна Банка — одбија исплату чека, јер овај нема покрића. У ствари између реминтента чековског и трасанта уго ворен је краткорочни зајам, који је увијен у форму чека. На тај начин чеку је дат сасвим други карактер и одналогаза плаћање, постао је исправа, која представља уговор о зајму. И кад тако ствар сгоји, онда се чек, као такав, са наменом, коју су му одредили тужилац и Банка — има и посматрати, т.ј. као исправа о зајму. У овом случају како би се могло замислити кривично дело кад дужник нема да плати о року извесан дуг. У место да тужилац о року дође право код Банке и код ове тражи наплату, он иде његовом благајнику — трасату и од овога буде одбијен за исплату дуга, јер у каси нема пара.

Као што -се види из овога разлагања, у оваквом случају нема, нити може бити кривичног дела преваре, јер само издавање чека без покрића не представља кривично дело. Истрага није утврдила да је при издавању чека било какво лукавство и лажно представљање, или прикривање истине од стране оптуженога, услед којих је тужилац натеран, те је на уштрб свога имања учинио што. Код тужиоца нема ни заблуде, коју је оптужени подржавао из користољубивих намера. Кад нису утврђени ти елементи, онда нема ни кривичног дела преваре из § 251. каз. зак. Ово у толико пре, што је признањем самог тужиоца (§ 225. к. с. п.) утврђено: да је приватни тужилац своје потраживање по инкринимисаном чеку пријавио у нагодни поступак, који се води код Трговачког Суда и на тај начин и сам пристао да се то потраживање регулише тим путем, те његово потраживање евентуално неће услед новације обавезе ни потицати из чека, већ из нагодног решења, које буде донето по нагодном поступку". Ми налазимо да је гледиште Касационог Суда, којеје принципијелно у сагласности са општим начелом усвојеним у питању покрића чека, у толико нетачно, што у овом конкретном случају није водило рачуна о врло важној чињеници, коју усвајају сви савремени законодавци: да чек губи своје својство ако је употребљен за ма какву другу намену, а не ону, коју по својој природи, иудуху закона, има и да су према томе решење Првостепеног Суда, као и његови противразлози, у духу савремених начела усвојених у најновијим чековним законима европских земаља. А ево зашто. Неоспорно је и несумњиво, да је чек, у начелу, као што је напред већ изложено, инструменат за плаћање. То је његова суштаствена одлика. Али не само француски, већ готово и сви други садашњи закони одузимају чеку његов карактер: а) ако се о року не поднесе на исплату и због неисплате не протестира, и б) ако се не употреби као средство за плаћање, већ се, било у циљу избегавања државних такса, или ма са којих других разлога, искористи за другу сврху, као н.пр. з.ч исправу о зајму или томе слично. И ти су законодавци овај други случај нарочито врло строго ценили и санкционисали, колико са фискалних разлога, толико у интересу правилног коришћења чековних радња у новчаном саобраћају. У француској јуриспруденцији ово начело одавно јеупримени. Од многих објављених случајева у Ви11е1т Сптте!, нека нам је до-