Branič

Страна 120

„Б Р А Н И Ч"

Број 7. и 8.

указом, изобичајењем чак (сЈезиећкЈе). Отуда је сасвим могуће да има правних прописа који се примењују и ако су у ствари већ укинути другим, доцнијим прописима, као што има донетих прописа који се никако и не примењују. Ово разуме се није исто као кад сам закон, за прелазно време, одреди да ће у извесним приликама важити прописи ранијег закона, — оваквих одредаба има у кривичним законима, закону о штампи и. т. сл., већ се овде имају на уму случајеви у којима је законодавац желео да се престане с применом извесних прописа, а они се ипак и даље примењују и ако су гори од оних других. Оваква могућност постоји нарочито код склопа правних прописа какав је створен код нас после рата, када је озакоњено без довољног претходног испитивања и довођења у склад и сагласност близу хиљаду уредаба, указа итд., донешених од разних министарстава чије надлежности нису биле као што нису још ни сада, довољно разграничене. Ово што важи код односа међу правним прописима у временском погледу, још се компликује кад се посматра њихов однос у погледу простора, одн. њиховог териториалног важења. Овде нарочито може доћи у питање не однос између закона који важе за целу државу и закона који важе у појединим покрајинама, већ однос између закона који у појединим покрајинама на разне начине регулишу иста питања. Код нас је већ довољно указивано на неповољне стране оваквог неједнаког, кадгод седмоструког покрајинског законодавства. Тако на пр. неједнако финансијско, специално пореско законодавство може бити од знатног утицаја на трговину, занатсво и индустрију, и може изазвати неекономско нагомилавање тих врста радиности у покрајинама у којима су оне мање порезане 1 ). Капитал се повлачи из порески оптерећенијих покрајина у мање оптерећене, без довољног обзира на економске и друге потребе појединих крајева и целе земље. Читаве индустрије се пресађују одн. заснивају тамо где им иначе неби било најбоље место, само зато што су фискалне прилике ту за сада по њих повољније. На тај начин број случајева на које би се применио један закон, који је бољи, кориснији по опште интересе, смањује се а повећавају се случајеви примене неповољнијег закона, горег с обзиром на циљ због кога је донет (овде повишавање државних прихода). Штетне последице оваквог рада изазваног нејед-

!) В чланак Ог. Ива Белина, Основа закона о непосредним порезима, Економист за јуни 1926; бр. 6. стр. 425.

наким законодавством трајаће и кад се једном изједначи законодавство, и биће све осетније што доцније дође до изједначења. Навешћемо још случај разног поступања нашег покрајинског законодавства у питању судске амортизације хартија од вредности које гласе на доносиоце. По прописима који важе на територији раније Краљевине Србије (§§ 204. и 205. Грађ. Суд. Пост.) могуће је тражити код суда уништење изгубљене или пропале исправе и издавање нове од стране издатеља исправе. Али ова могућност простире се само на хартије које гласе на име (§§ 187. и 189. Грађ. Суд. Пост.) а не и на хартије на доносиоца. За ове последње важи пропис § 866. Грађ. Зак., по коме се за њиховог сопственика сматра онај у чијим се рукама налазе. У овом смислу гласе и неколике предратне одлуке Касационог Суда. Једини изузетак од овога учинила је код нас Уредба о правној ликвидацији стања створеног ратом, која је предвиђала (чл. 31.—49.) могућност да се пониште исправе на доносиоца, али искључиво оне које су пропале, нестале или уништене у рату 1914—1920, и то само ако је поништавање тражено у једном кратком року по ступању уредбе на снагу. За све остале случајеве, важи редовно законодавство, по коме није могуће поништавање хартија на доносиоца. После рата указала се потреба да Касациони Суд у општој седници (тач. 3. чл. 16. Зак. о своме устројству) да своје мишљење о овоме питању. Суд је у својој одлуци од 30 августа 1922, бр. 6055 исцрпно навео разлоге који су руководили нашег законодавца да не допусти поништавање хартија на доносиоца, истичући између осталога да би, у противном, могли бити оштећени, поред јавнога, општега интереса и савесни држаоци оваквих хартија, услед тражења њихова поништаја од несопственика и несавесних лица, што би рђаво утицало на промет оваквих хартија и на имовинске односе у друштву. У нашим новим покрајинама у којима још важи затечено законодавство бивше АустроУгарске, допуштено је судско поништавање хартија на доносиоца. Ово питање је најдетаљније и најбоље уређено у Словеначкој и Далмацији уредбом од 31. августа 1915. 1 ). Тако су имаоци хартије на доносиоца (или и свако друго лице) у новим покрајинама у могућности да их судским путем пониште, док то није могуће на територији Србије. Овде се сада јавља могућност да се неко

1 В. чланак од Ог. 5. под насловом „О цзшгсши угеЉовшћ рарјга којј §1а8е па сЈопозтса." Економис сепгембра 1924., бр. 9,