Branič

Број 9. и 10.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 187

заштита тужбом тражи по Чл. 4. у вези Чл. 15. зак. о водама од 26. XII.-1878. г. признаје се господарима земље поред које Ибар тече. Према томе ово право везано је за земљу поред које река тече и господар може га искористити само за то земљиште. Ово право има свој извор у пом. закону, и по њему би суд имао овај спор и расправити, а не по уговору између приватних странака или последњој вољи, како се остале службености могу прибавити, како је Првостепени Суд нетачно у својој пресуди разтагах "Према овоме, иако је увиђајем судским од 25. априла 1922. г. у белешци бр. 3547 утврђено, да је тужилац Ахмет свој долап на обали Ибра направио много раније од тужене стране, која је до 1912. г. битапостављена даље низводно, па ју је тужена страна тек 1922. г. помакла и направича баш на месту где је долап тужиочев, — ипак право тужиочево на употребу воде из Ибра за наводњавање своје баште, ако га је почео употребљавати после ступања у примени закона о водама, нема законскога основа када је поднетим и извиђеним доказима утврђено, да он није сопственик земље, на којој је долап направио и када се одведена вода не употребљава за наводњавање дотичне привредне земље већ даље лежеће баште тужиочеве. Али како тужени наводи, а и поменути.м се увиђајем утврђује по § 187. и 188. грађ. по:т. да је тужичац спорни додап направио и почео њим своју башту наводњавати још за време турске управе, дакле пре ослобођења крајева где се налази спорно место и пре него што је распрострта примена закона о водама од 26.-ХП.-1878. г. на исте крајеве, — онда је суд био по § 166. у в. § 176. гр. пост. дужан да цени и то: да ли је по прописима турских закона или постојећим правним обич»лјима, који су онда владали, били у примени, тужилац имао права подићи спорни долап на туђој привредној земљи, њоме наводњавати своју земљу —• башту, која даље од обале реке лежи, па према томе и Чл. 47. закона о водама цени: да ли није стекао право употребе воде поменутим долапом пре ступања на снагу наведенога закона о водама и да га је одржао по овом закону о водама —■ § 2. у вези § 10. грађ. зак. Ог Јан. Јовановић

Иепг1 По1>ег(, шетћге (1е Г Асас1егше: 1_-е8 ОгапсЈз Ргосе§ с!е Г ШбЈоЈге. Под горњим насловом, бивши батоније

Новчани заводи који предратне менице не предаду Ликвидационој Банци не губе право на судска обезбеђења и наплату тих својих меничних потраживања од акцептаната, пошто њихове обавезе остају у снази и после ступања на снагу закона о ликвидацији мораторног стања само с том разликом, што се ти заводи у таквим случајевима имају користити роковима за плаћање дуга и интереса који су одређени Чл. 39. исгог закона за дужнике, од којих наплату тражи или врши Ликвидациона Банка. Примедбе Одељења Касац. Суда од 29.-1. 1926. год. Бр. 715., поништиле су решење Ћупр. Прв. Суда од 19.-XII. 1925. Бр. 29972, са ових разлога: Погрешио је ГТрвостепени Суд што је Поверилачку Банку одбио од тражења обезбеђења са разлога што је Поверилачка Банка би^а дужна по Чл. 31. привр. зак. о ликв. морат. стања, да меницу преда државној Ликвидационој Банци као и сва своја менична потраживања о којима говори поменути законски пропис. Како се Поверилачка Банка није обратила Ликвидационој Банци за наплату овога свога потраживања, већ непосредно томе суду, то поменуто законско наређење треба разумети тако да они новчани заводи који своје менице не предаду Ликвидационој Банци не губе тиме право наплате меничног потраживања од акцептанта чије су обавезе по трговачком законику остале у пуној снази и после ступања поменутог закона о ликвидацији мораторног стања, с том само разликом што се они у овом случају имају користити роковима за плаћање дуга и интереса који су одређени Чл. 39. истог закона за дужнике од којих наплату тражи или врши Ликвидациона Банка. Задржавање пак меница од стране новчаних завода и непосредно наплаћивање дуга од акцептанта није забрањено ни једном одредбом приврем. зак. о ликвид. морат. стања нити пак овај начин штети ни дужника нити пак Ликвидациону Банку. Према овоме суд је у овом случају требао да цени да ли у свом случају стоје услови из §§ 377., 378. и 399. грађ. пост. за тражено обезбеђење, узимајући у обзир наводе у жалби, па по оцени овога да по овом тражењу донесе своју одлуку. Ог Јан. Јовановић

адвокатског реда у Паризу, члан Француске Академије и чувени адвокат Анри Робер, који је познат и читаоцима Бранта, у про-

ОЦЕНЕ И ПРМКАЗИ