Branič

Број 11.

„БРАНИ Ч"

Страна 205

§ 394, 395 н 396 грађ. зак. по смрти пок. Стојана заоставше имање његово наследио је његов син Младен, а пок. Младена по смрти његовој по § 402. грађ. зак. требали би да наследе мати Инђија и сестра Василија иа равне делове. Али како је пок. Василија као што се из решења неспорног судије Бр. 17508 види, са одобрењем свога мужа изјавила да се не прима наслеђа имовине свога брата пок. Младена, а овом одрицању има места по §§ 20. и 476."грађ. зак. то услед овакве изјаве пок. Василије о одбијању наслеђа и потомци њени, у овом случају њен син Витомир, губе право на наслеђе оног дела имања пок. Младена који би припао пок. Василији да наслеђе није одбила, јер потомци онога који је одбио наслеђе неће наследити зато што се узима да је волза бе сијиз-а да они такође наследство не добију. Да ова воља постоји изводи се из прописа који говоре о тестаменталном наслеђивању, а на име из §§ 458, 459. и 460. грађ. з.ак. Разлог Апелац. Суда, да је пок. Василија, приликом давања изјаве о одбијању наслеђа била у заблуди, јер је мислила да само њена мати има по закону права на наслеђе заоставштине пок, Младена, као погрешан, не може опстати, прво стога што одбијање наследства претпоставља да је наследник који наследство одбија знао да је наступило позивање на наслеђе, и друго стога што је овде реч о правној заблуди, а на основу ове не може се побијати изјава Василије о одбијању наслеђа — § 14. грађ. зак. — Апелациони Суд није усвојио ове примедбе, већ је дао овакве противразлоге: Београдски Апелациони суд остаје при своме гледишту, изнетом у реченој пресуди: да изјава пок. Василије код судије неспорних дела, не значи одрацање права наслеђа, као што узима Касац. Суд. Јер одрицање права по своме појму логички претпоставља свесност — сазнање — о постојању тога права за онога који га се одриче, а из изјаве пок. Василије: „да она не полаже праао на наслеђе, пошто је њена мати по закону наследница " — јасно излази да је пок. Василија у моменту давања ове изјаве била у заблуди о своме праву које по закону има, т. ј. сматрала је да она нема права наслеђа на половину заоставштине пок Младена, већ да закон даје њеној мајци, удови Инђији, искључиво право наслеђа, те да је зато при-

знала мајци право наслеђа на целокупну заоставштину, Овде, дакле, не може бити речи о одрицању права, већ о давању свога дела наследства услед незнања закона. Дајући свој део наслеђа (пок. Василија је по §§ 394. и 402. гр. з. постала санаследница заоставштине пок. Младена у моменту смрти његове) — пок. Василија је учинила нешто што није морала по закону учинити, а тиме је удова Инђија за овај део пок. Василије неправедно обогаћена, јер, као што се види из изјаве Василијине, она то није учинила ашто сЈопапШ, већ зато што је држала да тако по закону мора чинити. За такве случајеве правне заблуде, где се неко неправедно богати, предвиђа § 902. гр. з. право за онога, чијом се заблудом неко неправедно користи, да дато тражи натраг (соп(1Ш тс1ећШ). По томе законском пропису може и тужилац, као природни заступник свога малолетног сина Витомира, тражити за њега повраћај уступљеног наслеђа, пошто је Витомир, наслеђујући своју мајку, пок. Василију, по § 396. гр. з. наследио и ово имовинско и наследно право. Оваквом решењу не стоји на путу § 14. гр. з., на који се примедбе нозивају, и који садржи само опште начело: да се незнањем закона нико не може извинити, т.ј. да се нико не може ослободити обавеза или уопште теретних последица своје радње или нерадње, позивајући се да није знао законске прописе, па услед тога и законске последице својих поступака или пропуштања. Овај пропис као општи и ранији не може искључивати примену § 902. гр. з., који садржи правило, да се нико не треба неправедно богатити и користити туђом заблудом. А такав је случај и био повод овога спора. За основаност оваквог свог гледишта Апелациони Суд указује и на „Објаснење Грађ. Законика" од Дим. Матића, где је уз § 902. гр. з. као пример за примену овога прописа изнет исти случај, као овај у овоме спору... Касациони Суд, у својој Општој Седници, одлуком својом од 28. Октобра 1926. год. Бр. 9253, већином гласова, усвојио је поменуте примедбе свога оделења, а одбацио речене протиразлоге Апелационог Суда, коме је препоручио да по поменутим примедбама и закону даље поступи. Ог. Јан. Јовановић