Branič

Страна 206

„Б Р А Н И Ч"

Број 11.

ИЗ АДВОКАТУРЕ

Порекло и поступан развој адвокатуре у старо доба У питању порекла адвокатуре и датума њенога оснивања светска повесница нема тачних података. У једном дужем периоду римске и грчке историје, установа адвоката није била иозната као право и стално занимање. Адвокатура је представљаиа једно споредно занимање узимања у заштиту грађана, коме су политичари и истакнутије личности прибегавали само у циљу остваривања својих политичких успеха, стварања своје репутације и добијања почасти. Периклес и Демостен у Атини, Цицерон и Красус у Риму, нису у ствари били адвокати по данашњем схватању тога занимања, ма да су они, нарочито Демостен и Цицерон, оставили за собом сјајне одбране, које ће у беседничкој уметности остати ремек-депа своје врсте. Чим су у Риму понтифекси изгубили свемоћ у примени закона, одбрана криваца у кривичним, и заступање парнич»лра у грађанским споровима беху одмах организоване. Адвокати су тада били признати под именом патрона. Тај првобитни назив вероватно је усвојен зато, што су то занимање у то време прихватили патрицији, али је ускоро затим био усвојен назив адвокат. Овај назив потекао је свакако отуда, што су кривци позивали себи (асЈ-уосаге) своје блиске рођаке и пријатеље ради саветовања о одбрани. Наравно да ови нису за њега давали одбране, већ су таквог кривца само саслушавали и саветовали се о његовом случају, а одбрану је давао патрон, или, као што се у почетку бранилац још звао, оратор. Доцније се израз адвокат све више одомаћивао. Установа адвоката развијала се и цењена је у римској царевини све до 550 год., када је једним законом извршен формални удар на тај ред. Тај је закон предложио Цинције и он је усвојен плебисцитом. Њиме се адвокатима забрањивало примање поклона и да-

Породично и наследно нраво Муслимана и поступак у том праву, од Хафиза Бушатлаћа. — Одавно се осећала потреба за једном ручном књигом на нашем језику о

рова као награда за давање одбрана. По тврђењу Тацитовом, главнису повод том закону биле доста честе злоупотребе адвоката у погледу њихових награда. Али је Цинцијев закон пром&шио свој циљ. Адвокатура се већ била претворила у редовно занимање и морало јој се признати право на награђивање, у толико пре, што је тај закон почео бивати све више изиграван остављањем легата адвокатима, што није било забрањено. Али је доцније и то ишло доста тешко, јер су се многи императори и том противили. Тако 737. год. Августус је покушао да пооштри Цинцијев закон. То су исто урадили Клаудије и Нерон, док најзад то стање није измењено под Јустином, који је као велики државник учинио многе реформе, па је као такав увидео неоспорну важност и корисност адвоката за правосуђе и коначно. решио то питање регулисањем положаја адвоката и законским признањем адвокатског реда, чијој је целини дао назив „огсЗо." Тај су назив адвокати суревњиво чували и њега су се стално држали за разлику од трговаца и занатлија, који су тада били признати само као корпорације. Од тога доба функције адвоката су се све више развијале и законима су нормирана њихова права, а, истовремено, и њихове дужности. љ. В. С.

МИСЛИ И АФОРИЗМИ Ко јако види силу, слеп је за право. Виктор Иго Дужност је закон живота. Виктор Иго Дужност испуњена, успех обезбеђен. Виктор Иго Истински вођа штити слободу, говори истину, заточник је права, примењује закон и дели неумитно правду. Виктор Иго Шр. ј.

породичном и наследном праву муслимана и о поступку у том праву, У намери да се та празнина бар у неколико попуни, г. Хафиз Бушатлић, шериатски судија из Сарајева,

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ