Branič

Сграна 212

„Б Р А Н И Ч

Број 12.

ску заштиту претпоставља постојање приватно-правног односа, који је санкционисан тражбом — § 1. грађ. суд. пост. „У случају експропријације, кад се одлуком управне власти на основу специјалног закона врши прибављање својине за рачун државе — таквог приватно-правног односа између државе и сопственика имања није било. За то не може ни бити места подизању тужбе код судске власти за тражење, које је тужилац истакао, нити судови имају овлашћење да улазе у расправу таквог тражења. — Сукоб о праву између тужиоца и државе постао је услед извршења једног закона из области јавног права, а решавање сукоба такве природе ван надлежности је првостепеног суда. „С тога је погрешно гледиште суда, да у оваквом случају тужилац има овлашћење из § 16. грађ. зак. за подизање тужбе и да је тај суд надлежан за расправу оваквих спорова." Првостепени Суд зе град Београд усвајајући горње примедбе Касационог Суда као обавезне, донео је друго решење Бр. 52780 од 25. новембра 1925. год. којим је тужбу Ђ. П. одбацио као ненадлежном суду поднету, а из разлога изнесених у раније наведеном решењу Касационог Суда. Суд је поред тога још нашао, да у толико пре није надлежан за расправу овога спора, „јер својом тужбом тужилац не тражи накнаду штете проузроковане таквим неправилним радом државних органа приликом извођења експропријације, већ он својом тужбом покреће спор који има за циљ поништај једне одлуке управне власти а за спорове ове врсте суд није надлежан...." По жалби тужиоца на ово решење, Касациони Суд је у сеоме III Оделењу, решењем својим Бр. 1970 од 6. марта 1926. год. раније наведено решење првостепеног суда оснажио, а жалбу оцбацио. На тај је начин, од 1922. год. до 1926. г. молилац Ђ. П. лутајући од једне власти до друге и после разних перипетија најзад сазнао, да за његов спор није ниједан суд у овој земљи надлежан. Ова ретка појава у аналима судским, није обична, и поступање у овом случају још је необичније, пошто ни закон ни јуриспруденција јасно не кажу шта ће сад настати. Тужилац је најзад сазнао да није ни једна власт у овој земљи надлежна за расправу овог спора, али на који начин изнети овај спор о негативној надлежности пред Касациони Суд, у смислу чл. 110. Устава, ради одређивања надлежности ? Ово питање би могло бити предмет озбиљне дискусије. По нама, најправилнији пут

би био следећи: кад је се једно Оделење Касационог Суда огласило ненадлежним за расправу једног спора, за чију расправу је се већ огласио Државни Савет ненадлежним, онда је цео тај предмет ех оШсш, оно Оделење Касационог Суда које је се ненадлежним огласило, имало изнети на решење пред Општу Седницу Касационог Суда, преко председника Касације. На овај начин добило би се двојако: 1) не би се одуговлачило с решењем овако важног правног питања и 2) не би ни једног тренутка остао ни један грађанин ове земље пред необичном констатацијом: да за његов спор нема суда у овој земљи. Правна свест нашег народа који не схвата да може суд да не суди и правни поредак наше земље који не трпи негативае сукобе надлежности, императивно захтевају, да не буде ни једног тренутка, ни за какав спор, никаквог суда! Овако није поступљено у овом спору. По донесеној одлуци Бр. 1970 од 6. марта 1926. год. сва су акта овог спора враћена првостепеном суду, који је, по саопштењу решења Касационог Суда заинтересованим странкама, оставио акта у архиву. У недоумици шта да ради да би своје право заштитио, молилац Ђ- П. је се обратио Министру Правде актом својим од 25. марта 1925. год. изложивши свој случај. „И административни и редовни суд, каже се у тој преставци, огласили су се за ненадлежне за расправу спорног предмета и како у једној правној земљи, као што је наша, не може један грађанин остати без заштите свога нападнутог права, то се мора расправити: ко је надлежан за расправу спорног питања. „С тога, а на основу чл. 110. Устава молим господина Министра Правде, да изволи издејствовати решење о томе: ко је надлежан да пресуди парницу између мене и наше државе за ослобођење од експропријације мога имања у Шумадиској ул. бр. 53 и враћање истог у моју својину и да ми о томе изда решење, како би се на основу истог обратио одређеном суду за расправу спорног питања". Пошго је чекао два пуна месеца на решење Министра Правде, које није никако долазило, то је се молилац Ђ. П. обратио својом молбом, 29. маја 1926. год. Касационом Суду директно, тражећи да Касациони Суд реши, на основу чл. 110. Устава, која је власт надлежна за расправу овог спора. Платио је и таксу за решење, а акт свој послао је поштом на повратни рецепис. Ово је необично редак случај, кад се неко лице обраћа директно Касационом Суду по своме спору, у толико пре, што је спор мо-