Branič

Број 12.

,Б Р А Н И Ч"

Страна 213

лиоца Ђ. П. код редовних судова окончат, на његову штету и то на питању надлежности, те према томе, тешко је видети могућност да по оваквом захтеву Касациони Суд решава. Много је био правилнији начин, ма да ни он по нама није правилан, да је Министар Правде изнео овај случај пред Општу Седницу Касационог Суда. Кад то није учинио, онда је пут који је молилац изабрао био још једана који му је остао да би заштитио своје право. Касациони Суд је се упустио у оцену молиочевог тражења по напред наведеном акту, који је садржавао сав потребан материјал, па је на својој Општој Седници 13. октобра 1926. год. Бр. 7685 у свом разлогу нашао: „Како је по чл. 110. Устава овлашћен Касациони Суд за решавање сукоба о надлежности између управне, грађанске или војне власти и судске власти, као и између управних и редовних судова, онда горње решење Касационог Суда о томе: да овде постоји административни спор, и да редовни судови нису надлежни за његово суђење, има обавезну снагу и за управне власти и за управне судове. Према томе, Општа Седница Касационог Суда не може се упуштати у решавање представљеног сукоба о надлежности између управних власти и Државног Савета с једне стране и редовних судова с друге стране, по расправи појављеног П. спора са Министарством Грађевина, већ овим својим — решењем — извештава молиоца Ђ. П., да је напред наведеним решењем III Оделења Касационог Суда Бр.1970 коначно расправљено: да за расправу овог спора није надлежан редовни суд, већ административне власти, и да ово решење има обавезну снагу и за управне, административне власти и управних судова, те према томе молилац П. има се обратити надлежном Министарству Грађевина, односно Државном Савету поновним својим тражењем по овом предмету". Ово решење има и таксену марку од 20 дин. и по својој спољној форми ни по чему се не разликује од осталих сличних решења која издају остали судови који директно опште са странкама. И ако је њиме само потврђено раније решење III Оделења Касационог Суда Бр. 1970/26, ипак је по њему

само могао молилац Ђ. П. да се обрати надлежној административној власти ради пресуђења његовог спора. Решење му указује на пут којим има да иде у даљем тражењу правде, пут који му се не може више оспорити. Тако је Касациони Суд, у колико нам је познато прва пут решавао о сукобу надлежности административног и редовног судства по захтеву интересоване стране, а без захтева Госп. Министра Правде, или ма кога суда, код кога је сукоб о надлежности избио и на један оригиналан начин, решио заиста интересантан негативан спор о надлежности. Његова одлука, у крајној линији је похвална, јер је помоћу ње парничар Ђ. дошао до правог пута којим ће тражити правду. Кад се добије представа уз то о перипетијама кроз које је овај спор пролазио, његова горња одлука је била једина могућа. Али би се начелно о одлукама Касационог Суда по споровима о надлежности или о ненадлежности између судских и административних власти, могло озбиљно продискутовати Дискусија би се водила, наравно о поступку који би се употребио по оваквим случајевима. Но што не можемо оставити без напомене, то је одлука Госп. Министра Правде, да не учини захтев Касационом Суду, у смислу преставке тужиоца Ђ., да он — Касациони Суд — расправи овај сукоб, по све погрешна, и да је треба изложити критици. Напред је већ изложено да су се судови сукобили односно надлежности и кад ниједан од њих није тражио интервенцију Касационог Суда, предвиђену чланом 110. Устава, онда је једини Министар Правде, који је требао то учинити, кад су му од стране Ђ. поднети докази да сукоб судова постоји. Кад је Министар Правде нашао да не треба да интервенише код Касационог Суда, онда је Касациони Суд по све умесно поступио, што се упустио у решавање сукоба ма и на захтев једног парничара, и тиме створио преседан за решавање на овај начин и других сличних случајева, јер би иначе било утврђено, да за Ђ. нема суда односно да нема могућности да брани своје нападнуто право, а то се не сме десити.

ПРАВОСУЂЕ У ОПАСНОСТИ Ш.РШЈ Ј1ЈМ10Р III. Констатацијама у прва два чланка посве- матором, који би стекао славу великана ако ћена овоме питању могло се стећи уверење би успео да га добро реорганизује и моо горкој истини : да је наше правосуђе по- рално уздигне. љуљано. Оно сада вапије за једним рефор- Код доказивања да је оно у опасности,