Branič

Врој 1.—2.

»БРАНИЧ"

Страна 31

зује да је овако поступио већ је напротив по свом признању овај отказ одмах примио, па је тек по том тражио исељење туженог. Депоновање кирије од стране туженог за рачун тужиоца, није доказ, да је тужени признао, да је за то време био закупац стана тужиочевог. На против ово је доказ, да је депонована сума спорна и као таква се налази на чувању до дефинитивне расправе ко на исту има право — § 581. и 895. гр. з. и то не значи да је тужени признао право тужиоцу на исту, јер да би тек била тужилац би се сматрао измиреним и овог спора не би било, Ни у отказивању стана од стране туженог 31. авг, 1926. г., нема притиска за закупни однос између парничара, јер се из тога акта види, да је тужени признао да је првобитно отказ&о преко полиц. власти стан И. Б-у, да овај отказ није примио већ га упутио тужиоцу, да њему откаже стан. На основу наведеног А. С. налази, да је тужени становао у кући тужиоца као корисник а не као закупац или пазакупац и да тужилац своје наводе није доказао. За то је преиначио првостепену пресуду и пресудом 24, окт. 1927. г. Бр. 6596. одбио тужиоца од тражења. Касац. Суд у II од. примедбама од 26. дец. 1927. г. Бр. 13069. поништио је ову пресуду Б. А. С. са разлога: „Просматрајући пресуду Првостепеног Суда, Апелац. Суд је нашао, да је уговором о закупу закљученом између тужиоца и И. Б. заснован нарочити правни однос између тужиоца и туженог, као корисника тога уговора у смислу §§ 546 у в. §§ 8 и 10 гр. з. па је из тога извео даљи закључак да се поменути уговор за време његовог трајања не може мењати у погледу корисника без сагласности онога у чију је корист закључен. Овај закључак Апелац. Суд из признања тужиоца, учињеног код полиц. власти, а на име из његовог акта, упућеног Кварту палилуском 2. јула 1926. г. који је приложен уз одговор на тужбу, Овакво нахођење А С. је погрешно. Уговорима^се заснивају правни односи само између уговорача т. ј. између лица која су учествовала у њиховом закључивању за трећа лица су гез т!ег аНоз ас{а. Како се из тужиочевог акта упућеног^кварту 2. Јуна 1926. г. види само то, да је И. Б. у закупљени стан сместио туженога, а да је уговор о закупу стана закључен између гужиоца и И. Б., то тужени по том уговору није био ни закупац стана нити корисник уговора, већ само пазакупац у смислу § 684. гр. з., јер у закључивању тога уговора није ни учествовао и за то није ни могао ни стојати у каквом

правном односу са тужиоцем као власником закупљеног добра, и с тога постанак закупа према Б. вреди и према њему. Према томе, кад је закупац Б, 14. маја 1926. г. отказао тужиоцу као закуподавцу даљи закуп стана од 1. јуна 1926. г. и тужилац тај отказ примио, онда је и пазакуп туженог престао. Како је пак тужени и после овога остао у стану. без нарочитог уговора са тужиоцем као сопствеником, и закупну цену полагао у депозит за рачун тужиоца, онда Апелац. Суд треба да оцени, да ли је тужени на тај начин прећутно са тужиоцем закључио нов уговор о закупу стана у смислу § 532. гр. з., и да ли је према томе и у колико обавезан на плаћање закупнине, која се тужбом тражи, па за тим и своју одлуку по закону донесе". Мањина је оснажила пресуду Апелац. Суда. Апелац. Суд није усвојио ове примедбе већ је 24. јануара 1928. г. дао ове противразлоге. „По нахођењу Апелац. Суда и по изузетку могу се уговорима заснивати правни односи између уговорних страна и у корист трећих лица, дакле стварати правни односи при којима трећа лица нису учествовала при њиховом закључењу, али, која за трећа лица имају правну важност од оног тренутка, када су та трећа лица, у чију је корист уговор закључен, ма којим својим вољним актом дала пристанак на закључени уговор. Такви су уговорни односи примера ради уговори о превозу робе на жељезницама, које закључује пошиљалац са жељезницом у корист пријемника, при коме се пријемник, који није учествовао у уговору, појављује као лице у чију је корист уговор закључен и за кога закључени уговор од тренутка кад је робу примио или товарни листдобио, важи од тога часа жељезница је дужна следовати само упуствима примаочевим, а ако жељезница ову своју дужност прекрши одговара примаоцу робе — § 73 и т. д. жељезничко-саобраћајне уредбе од 1925. г. То исто имамо и код уговора, које пошиљалац новчаних аманета закључује са државном или приватном поштом, где од тренутка кад је адресант пошиљку примио, одустанак пошиљаоца према пошти или обратно нема никакве важности, па некад и код уговора, који се закључују са осигуравајућим друштвима у корист осигураника. Код свих ових уговора, трећа лица и ако нису учествовала приликом закључења уговора стичу извесна права према природи закљученог уговора од тренутка, кад су ма којим својим вољним актом изјавила, да на уговоран однос пристају, а који се при-