Branič

Страна 32

„6 Р А Н И Ч«

Број 1 — 2

станак често огледа у самом пријему уговорене користи. у овом случају самим признањем тужиоца, јасно је утврђено, да је он закључио уговор о закупу с И. Б. с тим, да у закупном добру за време уговорног трајања станује тужени. Усељењем" туженог у тај стан, дат је пристанак туженог на ову корист и од тог тренутка тужени се појављује као корисник из овог уговора, а од тог часа ово стечено право из уговора не може му се одузети без његовог сагласија §§ 546., 8., 10. и 13. гр. з. Најзад постојање овог уговора поткрепљује и мотив и начин како је овај уговор закључен па по том раскинут, јер се из самог признања уговарача И. Б. код полиц. влаоти види, да је И. овај уговор с тужиоцем закључио само као средство помоћу кога је могао да избаци туженог К. из његове куће, који се факт опет потпуно утврђује тиме, што је И. Б. на седам дана после усељења туженог К. у тужиочеву кућу, тужиоцу даљи закуп отказао, а тужилац без речи овај отказ примио и ако је закуп имао да траје читавих пет месеци. Све ове чињенице довољно утврђују постојање не само уговора о закупу у корист туженог К. већ јасно и вољу уговорача и И. Б. и тужиоца да уговорни однос одмах и раскину, без сагласности корисника, а овакав раскид уговорног односа као неморалан, био је противан наређењима §§ 537. и 538. гр. з. у вези §§ 8., 10. и 13. гр. з. за то је Апелац. Суд тужиоца и одбио од тражења, заснивајући разлог за такву своју пресуду на поменутим одредбама материјалног закона. А ти се основи слажу и са основима здравог разума и природне правице и за оцену ових основа Апелац Суд као судећи овлашћен је по § 7. ш Ппе грађ. закона". Општа Седница Касац. Суда 7. фебруара 1928. г. Бр. 1356. усвојила је примедбе свог оделења и противразлоге Апелац. Суда одбацила већином гласова. Саопштио ЈисЈех. По меници, којој рок није протекао, не може се тражити обезбеђење издатељу менице зато што је на његовој непокретној имовини стављена прибелешка пре приспелости^рока. А. Р. тражио је код Чачанског првостепеног суда прибелешку на непокретну имовину М. П. трг. а за обезбеду 22.000 дин. дуга по меници, којој рок плаћања још није наступио, а по којој му М. дугује ову суму као издавалац менице. Прибелешку тражи пре рока за то, што је до сада на имовини М овој већ стављена једна прибелешка по решењу истог суда.

Првостепени суд је за своје решење дао ове разлоге: По §§ 88., 116, и 140. трг. зак. и општим принципима меничног права, издатељева обвеза састоји се у томе, да ће меница о року бити плаћена притежаоцу од стране главног дужника — акцептанта, а не да ће он исту о року платити. Само у случају неисплате о року од стране главног дужника одговоран је издатељ менице. Како се из приложене менице види, да је М. П., на чијем се имању тражи прибелешка, по истој обвезан као издатељ, и кад се из поднетог уверења овог суда види, да је њему а не главном дужнику, стављена већ једна прибелешка, онда нема места обезбеђењу по § 394. тач. 3. гр. суд. пост. то, што је П. као издатељу стављена једна прибелешка, не значи да је тражбина по истој у опасности и пре рока у погледу главног дужника и осталих обвезника по истој меници. За то је решењем од 26. јула 1927. г. Бр. 20174. одбио молиоца од тражења. Ово решење је оснажио Касациони Суд у свом III. одељењу решењем од 17. новенбра 1027. г. Бр. 12019. Саопштио Јис!ех Не може се гратити експроприсано имање ранијем сопственику у случају да се исто имање не употреби за ону циљ за коју је експроприсано. Случај који приказујемо и коментаришемо, био је већ један пут у овом листу приказан и коментарисан, само са друге тачке гледишта. 1 ) У кратко, спор је био у следећем: Ђ. П. обратио је се Министру Грађевина и тражио, да му се врати у својину, по исплати од његове стране држави 23.000.дин. колико је износила куповна цена, једно имање, кућа и плац у Шумадијској ул. бр. 53, експроприсано „за потребе богословске зграде код цркве Св. Саве у Београду", из разлога, што се експроприсано имање не употребљује за циљ намењену експропријацијом, већ га држава издаје под кирију. Министар Грађевина је молиоца одбио од овог тражења решењем својим бр. 11868 од 29. маја 1922. год. оглашујући се ненадлежним, које је решење Државни Савет пресудом својом бр. 2546 од 13. марта 1924. год. оснажио. Да би своје право заштитио, Ђ. П. обратио је се првостепеном суду за град Београд, који је се решењем бр. 52780 од 25. новембра 1925. год. огласио ненадлежним за расправу овог спора, а ово је решење Касациони Суд одлуком својом број

4 ) в. Обрад Б. Благојевић, адвокат: Један случај негативног сукоба надлежности. Бранич, децембар 1926. год. XI. св. 12.