Branič

Страна 132

„Б Р А Н И Ч*

Врој 6 и 7

тражбину до вероватноће. У конкретном случају Првостепени Суд је у у својој пресуди ценио поднету тапију — писмено уз тужбу и нашао да оно не може послужити ни као зачетак писменог доказа, јер не испуњава услове, предвиђене у § 245. грађ. суд. пост. На овом гледишту стоји и Апелациони Суд са следећих разлога: „Што тужени Миливоје, који је у поменутом писмену — тапчји — означен као продавац, потпис на истој не признаје за свој а изјављује да је неписмен, што ни тужилачка страна није порекла те према томе писмено, које се истиче, као почетак писменог доказа — не проистиче од онога, противу кога се употребљава као доказ. Даље, Апелациони Суд сматра, да је без утицаја потврда суда општине недељичке на спорном писмену о томе да је сопственик изјавио пред њим, приликом убаштињења на спорној земљи, да је ову продао деди тужилаца, јер потврде ове врсте прелазе границе надлежности општинских судова. С погледом на распис Мин. Правде од 12.-11-1983 и законодавно решење од 13. јула 1852. г. у издавању тапије на непокретном имању, улога општинског суда састоји се у томе, да обави сав посао око убаштињења сопственика на своје добро, у коме циљу члан општинског суда излази на лице места, призвавши тамо убаштинитеља и суседе имања, извиди и увери се о међама и границама имања, констатује да ли ове захватају или не туђе имање и да ли је у спору. После ове потврде општинског суда, следује оверавање печата и потписа општинског суда од стране надлежног начелника, односно поглавара среза и најзад потврда надлежног првостепеног суда. Изјаве о продаји непокретног имања пуноважно се дају код Првостепеног Суда приликом преноса или потврде тапије, јер тек од тога момента постаје се сопствеником извесног имања — § 294. грађ. зак. Ако би се узело, да је општински суд надлежан да прима и пуноважно потврђује изјаве о продаји непокретног имања, онда би се у конкретном случају потврда општинског суда у погледу изјаве о продаји спорних земаља, имала узети као јавна исправа, која је у смислу §§ 187. и 188. грађ. суд. пост. издата од надлежне власти и сматрати као потпун доказ о ономе, што се потврдом општинског суда тврди. Међутим то не стоји јер је, као што је напред речено, улога општинског суда при издавању тапије ограничена само на утврђивање сопствености убаштинитеља, као и констатовање напред побројаних факата. У вези са овим, пресуди у првостепеног суда су оцењени и сви остали тражени докази и наводи, па је са разлога, тамо наве-

дених, тужилачка страна пресудом одбивена од свога тражења као недоказаног." Касациони Суд, у својој Општој Седници од 6. априла 1928. г. Бр. 3938. нашао је да стоје поменути противразлози Апелационог Суда. јер одговарају закону а да речене примедбе не стоје, те их је одбацио, па прелазећи на главну ствар, одобрио је поменуту пресуду Апелационог Суда. Саопштио т. и. У радњи општ. часника-издаваоца уверења о сиротном стању нема дела из § 111. у в. § 132. крив. зак., пошто инкриминисано уверење не садржи сва означења, која се траже законом о таксама и његовим правилником да би се могло сматрати као уверење о сиротном стању. Часници општине Н. оптужени су, што су на тражење управе среске болнице да се од Живојина Н. наплате болнички трошкови у суми 170 динара, издали уверење 2. марта 1927. год. Бр. 281 да Живојинов отац плаћа свега непосредне порезе без личног 4'50дин. и да је према томе стања сиротног, мада је он тада имао имање и у једној другој општини, на које је задужен непосредном порезом са 6 динара, — чиме су себи створили кривицу, кажњиву по § 111. у вези § 132. крив. зак. Првостепени Суд, решењем Бр. 14785 од 9. маја 1927. год. није оптужене ставио под суд, већ их слободне отпустио по оптужењу за дело из § 111. у в, § 132. крив. зак. и то са ових разлога: „За постојање дела из § 111. крив. зак. тражи се, да чиновник, за добит своју или другога, или на штету других, писмене исправе, којих примање или издавање њему по званичној дужности припада, лажно или неисправно начини..., а по § 147. крив. зак. тражи се још да је то гшсмено од важности за доказ у уговорима... и уопште да служи за доказ права и правних односа. У овом конкретном случају инкриминисане исправе — уверење Бр. 281 — требало је да послужи као уверење о сиротном стању у смислу чл. 5. и 6. зак. о таксама, те се доказно својство има да испитује у овом случају према зак. о таксама и правилнику за извршење истога. Према тач. 26. чл. 1. правилника за извршење зак. о таксама у сваком уверењу о сиротном стању увек мора бити означено, да ли дотично лице плаћа, на име чега и колико, непосредног пореза, — као и по чијој изјави нема никаквог, или нема више имања или прихода, сем оног на који порез плаћа. Међутим, инкриминисано уверење не садржи сва означења, која се траже законом