Branič

5

Број 6 и 7

„Б Р Л II И Ч"

Страна 133

о таксама и његовим правилником, да би се могло сматрати као уверење о сиротном стању и да може послужити као доказ, нити може имати каквог доказног својства у том смислу, а нарочито што у инкриминисаном уверењу није означено да у другим општинама и уопште другог имања нема. По жалби среског поглавара, Касациони Суд у IV одељењу расматрао је акта ове кривице и решењем бр. 3175 од 16. маја ове године нашао је, да је решење Првостепеног Суда бр. 14785 на закону основано. Саопштио Д. Д. Бранковић, судија. За привремену државину коју решава неспорних деласуднја на основу чл.2.тач. 7. измена и допуна неспорних правила и за деобу имања ради државине није надлежан избрани суд. Стараоци тужилачке масе предсгављају, да је решењем судије за неспорна дела привремено досуђена у државину половина спорног имања док друга половина да припадне туженоме. Како тужени не пристаје да по овом решењу изврши деобу, тражили су да суд у смислу чл. 29. уредбе о убрзању рада реши, да је за деобу надлежан избрани суд. Тужени истиче својину спорног имања. Првостепени Зајечарски Суд је нашао: Како је тужилачка страна поднетим решењем неспорних дела судије донетим на основу допуна чл. 2. тач. 7. неспор. правила доказала да има права на државину половине спорног имања, а да је тужени истим решењем упућен на парницу за доказивање својине, — то с обзиром на одлуку О. С. К. С. од 1. маја 1923. г. и чл. 29. уредбе о убрзању рада, постоји надлежност избраног суда. Зато је решењем од 7. октобра 1927. г. Бр. 29314. решио, да овде постоји надлежност избраног суда. К. С. у 111. од. 26. јуна 1928. Бр. 7045 ништи. „Кад је тужбом тражено да се изврши привремена деоба спорне имовине по решењу неспор. дела судије донетог на основу измена и допуна чл. 2. тач. 7. несиор. правила, онда је погрешно нашао, да је у смислу чл. 29. Уредбе о убрзању рада, за ову деобу надлежан избрани, суд јер овде није у питању подела задружног или заједничког имања, предвиђена у § 434. гр. с. п., већ само привремена деоба у погледу државине и уживања спорног имања за време трајања парнице о својини, а тек ако се пресудом судском констатује заједница имања, па се парничари не би сложили, надлежан би био избрани суд. Саопштио Јис !ех.

Одредбе §§ 505. и 506. грађ. зак. не односе се и на деобе, извршене пред избраним судом, састављеним по прописима грађ. суд. пост., већ само на оне деобе, које су извршене ван избраног суда. Тужилац М. тражио је код Ужичког ПрвостепеногСуда исправку раније деобе задружног имања између њега и туженог Р. са разлога, што ранијом деобом по пресуди избраног суда, од 30.-ХИ-1906. г. није од имања на део добио онолико, колико му по закону припада, већ мање, те му је тиме учињена неправда поменутом пресудом избраног суда. Пресудом Ужичког Првостепеног Суда од 1.-VI.-1927. год. Бр. 32747 тужилац је одбијен од овог тражења као застарелог, пошто тужба није подигнута у законом предвиђеном року — §§ 505. и 506. грађ. зак. већ много доцније. По жалби тужилачке стране, Апелациони Суд пресудом својом Бр. 5627 одобрио је поменуту пресуду Првостепеног Суда. Касациони Суд, по жалби тужиоца, примедбама свога II. оделења од 11. јануара 1928. год. Бр: 12733 поништио је пресуду Апелационог Суда са разлога: „Није било места примени §§ 505. и 506. грађ. зак. јер се ти прописи не односе на деобе, извршене пред избраним судом, састављеним по прописима грађ. суд. пост., већ се они односе само на оне деобе, које су извршене ван избраног суда." Београдски Апелациони Суд није усвојио ове примедбе, већ је писмом својим од 21. јануара 1928. год. Бр. 366 дао следеће противразлоге: „Законодавац је, прописавши у § 492. грађ. зак. у корист наследника и задругара право на деобу заједничког имања, у исто време прописао у § 496. грађ. зак. и начине, на које се ова деоба може вршити по међусобном споразуму, пред приватним одабраним људима или „пред сзојим судом или судијом." Али, предвиђајући и могућносг да приликом деобе, буде појединим деобничарима нанесена каква штета због неправилно извршене деобе, законодавац је прописом § 505. грађ. зак. нормирао и право деобничарима да, у томе остављеном року, пред редовним судом траже исправку извршене деобе. У томе пропису међутим није направљења никаква разлика између начина деобе из § 496. грађ. зак., нити је и за један од њих, па ни за деобу пред избраним судом речено, да се тај пропис на њу не односи, како налази оделење Касационог Суда у својим примедбама. Према томе, Апелациони Суд налази, да према самом тексту § 505. (аг§. из речи: „деобничари") овај пропис