Branič

ВроП10 и 11

„Б Р А Н И Ч"

Страна 189

жавни Савет у заједници са Касационим судом бира на упражњено место председника или судије Апелационог или Касационог Суда и то за свако упражњено место по два кандидата. Ова функција Државног Савета престаће на дан 1. априла 1929. год. када ступа на снагу Закон о судијама редовних судова од 24. септембра 1928. год. (чл. 13). Из овог кратког набрајања, да се утврдити, да је по овој другој категорији послова надлежност Опште Седнице Државног Савета обавезна. Државни Савет као највиши административни суд и по изузетку највиши саветодавни оргзн државни, имао је, према чл. 113. Устава у погледи састава, надлежности и поступка бити уређен само нарочитим законом. Нема сумње дакле, да је овде уставотворац хтео у напред, да изузме управну власт и да јој спречи, да по овој материји, доноси уредбе. Важност ове установе, овог највишег административног суда, захтевала ]е, да се све што се односи на састав, надлежност и поступак Државног Савета нормира законом. У томе поглелу не може бити сумње. Па ипак је законодавац у чл. 47. Закона о Државном Савету и Управним Судовима донео следећу одредбу: „Ближе одредбе о унутрашњем уређењу Државног Савета и Управних Судова, о њима потребном персоналу, о поступку као и о наградама адвоката, прописује и краљевом Уредбом на предлог Министра Правде а по саслушању Министарског Савета". С погледом на чл. 113. Устава, ова одредба је неуставна. Њу законодавна власт, везана Уставом, није м огла уносити у овај закон а да не погази устав. На основу чл. 47. пом. закона, донесена је на дан 5. [септембра 1922. год. под бр. 46321 Уредба о пословном реду у Државном Савету и Управним Судовима. Ова Уредба је неуставна, то је јасно. Али она поред тога премаша законско овлашћење из чл. 47. закона, те је прекорачила границе одређене у чл.^94. Устава/;У томе уставном члану је речено, да „уредбе не смеју противречити Уставу ни закону:рада чије примене су издате. Оне не могу бити у супротности са законским овлашћењем на основу кога су прописане". ИзЈсвега овог јасно излази, да јб пом. Уредба неуставна. То је више него очигледно, Али Уредбом је измењен и сам закон. Тако, противно чл. 41. Закона, Уредба у своме чл. 50. искључује усмен поступак пред Државним^Саветом. Морала је доћи;једна законска одредба, чл. 380. Финансиског закона за 1928/29. год. па да стави ову незакониту одредбу ван снаге. Псред тога чл.

60. Уредбе предвиђа казну за адвокате који узму „већу награду од оне прописане у чл. 58." Уредбе. Поред тога, што о овој казни нигде ни помена нема у закону о Државном Савету и Управним Судовима, — ова одредба је још и неуставна из раније наведеног разлога који важи за Уредбу и још с тога, што је противна чл. 8. Устава, по коме „казна се може установити само законом". Та тако неуставна и незаконита Уредба, садржи веома интересантне одредбе које се на Општу Седницу. То су одредбе из чл. 4., 13., 14., 15., 16., 17., 18., 19., 20., 21, 22. и 23. Тако, „председник сазива Опште Седнице Државног Савета и председава им. Ако је он спречен, замењује га потпредседник а у одсуству овог најстарији председник оделења". (Чл. 4. Уредбе.) То је што се тиче сазики и руковођења Општом Седницом. Исто је правило истакнуто у чл. 13. ст. 1. Уредбе. По т. 2. чл. 13. Уредбе „председник мора се старати, да се одржи једнообразност у јудикатури Државног Савета", и у том циљу сазвати Општу Седницу, према потреби, док по чл. 4. Закона он може сазвати Општу Седницу у истом циљу. Како је овде Уредба у противносги са Законом, то овде за нас важи Закон а не Уредба. Према тиме, питање сазива Опште Седнице у циљу одржавања једнообразности јудикатуре Државног Савета јесте ликно право председника а не његова законска дужност. У овом случају председник може сазвати Општу Седницу „да донесе решење о правним питањима која су оделења Државног Савета различито решила". (Члан 13. га 1те Уредбе.) За ову категорију случајева, Уредба прописује у чл. 14. поступак. Овај пропис предвиђа уписивање одлука и пресуда Државног Савета „о важнијим правним питањима" као и „све одлуке које се тичу важности уредаба" у нарочити списак који се налази код председника. Појам важног или важнијег правног питања је толико релативан да га не можемо у овако важној материји усвојити без критике. За овим долази необично интересантна одредба, која следује. „Ако један саветник у оделењу налази, да је мишљење већине у једном правном питању у супротности са једним већ у списак уписаним решењем, изрицање пресуде или одлуке има се обуставити и предложити председнику Државног Савета, да сазове Општу Седницу која има, после реферата оног судије који је предложио пресуду и реферата још једног од председника Државног Савета одређеног известиоца и након исцрпне дебате, донети решење о овом правном питању. Ово ре* 2