Branič

Број 10 и 11

„Б Р А Н И Ч"

Стрзна 191

има се разумети редовно у виду професије обављање једног од послова, које § 17. тргов. зак. (погрешно — § 17. закона о устр. тргов. суда) набраја као трговачке. Али за појам трговца по трг. зак. потребно је да трговац ради у своје име, а међутим Д. Б. по професији је трговачки агент, дакле лице које не тргује у своје име, већ у име и за рачун једног или више трговаца за награду, према чему Д. Б. није трговац у смислу трговачког законика. За то Трговачки Суд по §18 зак. о устр. трг. суда није надлежан за отварање стецишта њему." Београд. Касациони Суд у II одељењу оддуком од 11. новембра 1926. год. бр. 9802 ништи"то решење из ових разлога: „Погрешан је разлог суда да дужник Д. Б. није трговац за то, што не тргује у властито име и у опште не испуњава законске услове за трговца. У трговачким пословима трговачки су агенти од велике користи трговцима, они за награду помажу и олакшавају трговцима да нађу продавца или купца и да трговачке послове закључе. А пошто од тих послова и вредности ових зависи и њихова награда, то и они у исто време спекулишу на своме посредовању, на својим везама докле учествују у тим пословима. Трговачки агенти постоје у интересу трговаца и трговине и природно је и потребно да за њих вреде одредбе трговачког законика. Њих наш законодавац није нарочито предвидео за то што су они трговачки посленици, који се код нас јављају тек у новије доба. Они се када посредују, разликују од сензала што посредују између отсутних лица за једну одређену или више одређених фирми, са којима су у сталном односу, а када они, што се такође дешава, узму на себе улогу комисионара, т. ј. погодбу сами закључују; од комисионара се разликују у томе што раде за рачун извесне унапред одређене фирме, са којом су у сталном пословном односу. Према томе трговачки агенти стоје по

средини између сензала и комисионара, које трговачке посленике, као трговце, наш трговачки законик предвиђа (§§ 50.—58. трг. зак.) и суд је с погледом како на законске одредбе о тим лицима, тако на трговачке правне обичаје имао да оцени да ли се трговачки агенти имају сматрати за трговце и да ли је за отварање стечаја над њиховом имовином надлежан трговачки суд (Св. С. Ковачевић „Судска пракса у 1926 год." стр. 524—245). Закључку, који је донео Касациони Суд, треба да се потпуно придружимо, ма да се појединим тачкама његове аргументације може приговорити. Тако, пошто § 17. зак. о устр. тргов. суда лимитативно набраја трговачке послове, проширење овог закона по аналогији није допуштено. С тога ни сличност трговачких агената са сензалима и комисионарима, нити момент спекулације у њиховој делатности не могу да створе од њих трговце, у колико се хоће базирати само на закону. Највећи аргумент Касационог Суда у прилог његове тезе јесте позивање на трговачке правне обичаје, јер у трговачком праву и сада правни обичај је самосталан извор права, који може да створи нове норме и нове правне институције и да прошири законска правила на непредвиђене случајеве. Правна теорија још није на чисто са односом између закона и правног обичаја у трговачком праву (в. ТћаПег „Тгаће Е1ешеп1;а1ге де <Зго11 сошшегсЈа1 п° 49), али ипак његова стваралачка моћ се не може порицати. С тога позивање Касационог Суда на правни обичај је довољно за одбрану његове тезе. Али овоме треба додати још и то, да се и наш законодавац придружио тој тези, ма да не у трговачком законику, него у закону о таксама. На име, Т.Бр. 155. спомиње поред комисионарских и агентурске радње, дакле сматра агента за трговца, који мора протоколисати своју радњу и фирму.

Нешто о крвној освети — Доказана „крвна освета" је основ из тач. 4. § 121. Крив. Суд. Пост. — Јов. Б. Мијушковић —

Крвна освета још и данас у пуном јеку, влада не само у Арбанији, већ и код Арнаута у новим крајевима. Многе арнаутске куће дугују и данас једна другој ,крв". И ако увиђају, да судови строго кажњавају извршиоце убистава из крвне освете, ипак их они врше, али свакако у много мањој мери но раније, јер сматрају да и у том случају убијени ипак није освећен. По

њиховом мишљењу, овде је власт извршила своју дужност кажњења, која нема никакве везе са осветом, јер ову мора да изврши породица, одн. кућна заједница, којој је убијени припадао. 1 )

!) Др. Илија М. Јелић: Крвна освета и умир у Црној Гори и Северној Арбанији, сгр. 29., издање 1926. г., Београд.