Branič

Врој 10 и 11

Б Р Л Н И Ч"

Страна 195

оданости, имајући пуну ризницу дара и ре | читости и тражећи само где ће без рачуна да их утроши! Био је у годинама када према речима старог песника, „срце гласно пева златну песму младости и двадесет година," и он се предаде сав одбрани ове младости од двадесет четири године, чији чар и лепота, дух и љупкост освајају све оне који је опкољавају!... Толико напора, толико дара беше узалуд утрошено. Госпођа Лафарж би оглашена за криву са олакшавним околностима, „које говоре о колебању поротника", и осуђена на вечиту робију. Разговори о овом чувеном претресу били су интересантни. Госпођа Лафарж до самог суђења имала је непоколебљиве браниоце. Таки Распај, тада још непознат, али већ апостол Револуције и комфора, два специјалитета, од којих му је један донео популарност а други, оно што је мање трошно, богаство, — Распај, рекох био је позван од бранилачке стране да одговори на страшне закључке лекара вештака који су утврдили постојање арсеника у телу господина Лафаржа. У судском заседању, велики хемичар учинио је ово саопштење: „Арсеник! Шта то доказује? Дајте ми једну ногу од дрвене наслоњаче, столице чак на којој седите, господо, и ја ћу вам тамо наћи арсеника!" Осуђена Марија Капел није била осрамоћена. Сачувала је своје присталице и своје браниоце. У затвору у Тилу, примала је више од 6000 писама годишње: изјаве сажаљења, понуде помоћи, и нарочито љубавне изјаве или понуде за ступање у брак, учињене имам ли потребу да то ја кажем? — од богатих Енглеза или ексцентричних Американаца1 За време свог издржавања казне, написала је књигу под насловом: Затворски часови, која садржи пуно лепих страна. У 1852. најзад, писала је принцу Лују Бонапарти, председнику Републике, и тражила не милост већ правду. Ово писмо, које је сачувано, има лепих места. „Господару, говорила је она, ја сам невина! Дванајест година очајавала сам због људске правде, али ви сте представник божанске правде на земљи... Не молим за слободу среће већ средство да заинтересујем Бога за победу свога права... Принче! да је мој отац жив, он би нашао само једно велико име да акт милости претвори у акт правде! Ви носите то име, Господару. Молбу упућујем на Вас! Милост ради успомене и части мога оца! Милост, принче, и правду за обоје!" Наполеон је дао помиловање и госпођа Лафарж вратила се у свој замак Гландие, који је остао пуст и ненасељен више од два-

најест година. Она је створила чудне илузије о расположењу јавног мнења према њој. „Кад се будем вратила у свој крај, мислила је, донеће ми цвећа, приредиће ми победоносан пријем. На жалост од свега тога ништа није било: становници Гландиа примише је врло рђаво, и кад се она шеташе у селу, слушала је при пролазу како мрмљају речи „крадљивица! тровачица!" Лашо уосталом, — који је за њу извесно имао нешто више од оданости, — и пре и после осуде веровао је да је она невина. ГБегово убеђење, кажу, било је тако јако да га ни четрдесет година успомена и размишљања нису могли поколебати, Нико се никада није усуђивао да о њој пред њим говори, јер се знало колико му је тај предмег био мучан и прирастао за срце. „Међутим", прича Ињоти, цењени писац, „на једном соареу код доктора Дебове, управника болнице у Мајасу, пред неколико врло познатих судија, једна жена, — жене су страшне, изговори^а је име госпођа Лафарж." Лашо узвикнуо је врло узбуђен: — Па лепо, да, говоримо о њој. Ви бисте ме питали да ли је она била крива? Крива! Она! ах! да сте је познавали, ви ме не би о томе ни питали. Она, крива. Марија Капел! (Лашо никада није изговарао госпођа Лафарж), ово изванредно срце које ме је пронашло, онда када сам сам себе још тражио, ова дивна жена која ми, после своје осуде, говораше: Пријатељу мој, веома сам задовољна што моја несрећа служи вашој срећи! Несрећница! реците да је она сломљена фаталношћу страшнијом од мрачних фаталности некадањега трагичног позоришта. Али крива! не." Марија Капел умрла је 1853. за време пуних тридесет година, Лашо је стално са побожним поштовањем одржавао њен гроб и слао цвеће. Једнога дана, мало времена пре смрти, већ тужан и болестан, вечерао је код Г. Пага од Касањака и рекао је младој жени посланика из Жерса : „Срца која верују у невиност Марије Капел постају све више и више ређа. Пошто сте ви једно од њих, обећајте ми да ћете одржавати њен гроб после моје смрти... Ова мисао чиниће ми добро." У 1842, Лашо је пледирао у оном мистериозном и драмском процесу Марселанжа, који ћу вам у неколико речи изложити. 1 септембра 1840, око осам и по часова у вече, Г. Луј од Марселанжа седео је поред камина велике сале замка Шамбла, близу Пија. Поред себе имао је све своје слуге, са којима је фамилијарно ћаскао: завршио је био са њима, према побожном обичају, вечерњу молитву. Одједном, два пуцња су одјекнула, стакла пуцају у парчад и Г. од Марселанжа, убијен на место, пада у пепео огњишта...