Branič

Страна 196

„БРАНИЧ"

Број 10 и 11

Дуго се није могао пронаћи убица, Ухапсили су неколико личности и у недостатку доказа пустили их. Више од пет стотина сведока било је испитано. Али нико се није усудио да говори, нико се није усудио, у застрашеном крају, да гласно ионови чудновате сумње о којима су спонтано између себе говорили: Госпођа од Марселанжа, уз саучесништво своје мајке, Госпође од Шамбла, убила је свога мужа помоћу једнога свог слуге по имену Жака Бесона. Најзад, после деветнајест месеци брижљиве истраге, правда је могла да пође својим путем. Жак Бесон, ухапшен на основу формалне сведоџбе, осуђен је на смрт од Лоарског поротног суда. Али са формалне стране пресуда би поништена и предмет дође пред Ронски поротни суд. Пре суђења госпође из Шамбла, према којима се из слабости није водила истрага као према саучесницима, нестале су, признајући тако своју кривицу. Адвокат Руе бранио је Жака Бесона пред Лоарским порогним судом, Лашо га брани пред Ронским поротним судом. Страсти беху тако раздражене, мржње тако распаљене да је Лашо, по изласку из судског заседања, морао бити чуван од војника због непријатељског расположења гомиле. Жак Бесон би понова осуђен на смрт. Ишао је на губилиште мирно, одбијајући да правди повери тајну ове страшне драме. „За какво добро да говорим", говорио је судијама који су на њега навалили питањима, „то ме не би спасло, а довело би многе друге у незгодан положај". У 1844, после свих ових успеха, Лашо дође у Париз и мада је дошао са већ солидним добрим гласом, његови први дани били су тешки при овом великом париском бароу, закрченом талентима, где млади имају толико мука да се појаве и створе себи место поред старијих. Лашо, поред јаке вере у самога себе и своју снагу, осетио је часове клонулости. „Једина ми је жеља, рекао је једнога дана Филипу Дипену, тада чувеном речитом адвокату, да успем да зарађујем дванајест хиљада франака годишње". Дипан, који је био оваплоћени дух, одговорио му је мирно: „По тој цени, ја вас узимам под закуп!" И додато је „да је посао бољи за закупца него за сопственика". Убрзо по доласку у Париз оженио се. Узео је кћер академика Ансело који је био материјално пропао у несрећној експлоатацији позоришта Водвиљ. Лашо покупи све повериоце свога таста, за свој рачун признаде све његове дугове и потпуно измири поверилачку масу. То је једно од првих обележја, али не мање значајних, ове неис-

црпне и деликатне племенитости која је била основа његове природе. Затим није дуго чекао да у париском адвокатском реду направи себи место које му је припадало. Заступа нарочито у поротним суђењима. Тамо га је најрадије водила природа и ширина његовог талента, тамо су његове најдивније способности, његова неупоредива речитост напазиле широк пут и могле се немилице трошити са раскошношћу неисцрпног темперамента. Тамо се он најкомотније осећао, да је у свом правом елементу. У том поротном суду, где га поред одличних наследника, као што су адвокаги Деманж, Дане и толики други, нико није могао заборавити и полунити празнину његовим нестанком, он је брао најлепше лаворике, своје најсјајније успехе. Волео је он поротна суђења! и био је у праву, — јер у најмању руку реч тамо има своје дејство, речитост резултат. Парница није пред равнодушним судијама, .више или мање отупелих за све мајсторије речи; човек има пред собом дванајест поротника, — дванајест људских бића, — често нервозних и осетљивих до крајњих граница, али пажљивих, савесних, ревносних и убедљивих слушаоца који траже само да се убеде, милостивих према погрешкама и слабостима људским, оллучујући најзад чешће према своме срцу а не по разуму, — да њихове одлуке због тога ипак не буду горе! Шта има лепше, питам Вас, шта опојније од ових кривичних процеса где у великим данима суђења, кад гомила испуњује салу поротног .суђења, цео аудиторијум, поротници, суд чак, — ређи успех! — су задржати дршћући на уснама једнога човека који је спасао једнога од својих ближњих? Ове сласти, ове опојности речи, Лашо је познао и њима се наслађивао више од осталих! Још једном, био је он јунак својих парница, ових великих људских драма, некад тако страшних и дирљивих. „Како их је он пледирао, — од г. Албера Батаја позајмљујем све ове детаље, — како је он готово у свима парницама, триумфовао над државним тужиоцем, сведоцима, самим својим клијентом", — кога је покривао као неким штитом? „Поротници беху обавештени о самом његовом таленту, али све га је надахњивало и покретало. Он је своје задивљене и пажљиве слушаоце водио из изненађења у изненађење. Он је израђивао савести, могло се рећи, као што вешт радник израђује мермер! Тражио је и налазио средство да продре у срца, увиђао недостатак оклопа и победоносно улазио у савести." Био је тако добар испитивач човечјег срца као што је диван говорник. Студирајући