Branič

Страна 184

„Б Р А Н И Ч"

Број 10 и 11

и врховни надзор над радом тих судова врши Министар Правде као и над радом редовних судова. Дакле и управним судијама призната је Уставом и законима судијска независност и то из оних истих разлога са којих је она призната судијама редовних судова. Па кад су, као што се види, по Усгаву и по досадањим законима који важе, редовне и управне судије потпуно изједначене како у погледу свих права и привилегија, тако и у погледу плата и принадлежности, као и помоћно особље управних судова са помоћним особљем редовних судова, онда је самим тим потребно да се и статус судија управних судова бар у погледу њихових материјалних принадлежности (пошто привилегије и остала права већ уживају), изједначи састатусом судија редовних судова. Управно судство јесте творевина новијег доба, управо најновијег, кад се полицијска држава почела претварати у правну, оно је дошло као једна важна установа модерне демократске државе, а у циљу да се појединац заштити од самовоље државне администрације сједне стране и незаконитости њених аката с друге. Ту функцију врше управни судови, и као сви судови имају својом одлуком да расправе појављени спор између државне управне власти и појединца, и то онако као што редовни судови расправљају те спорове између појединаца. А да се и управним судовима осим тога придаје велика важност као и редовним судовима види се по томе, што је по закону о обласној и среској самоуправи, додељено управним судовима да руководе целокупном предизборном радњом, са оном истом надлежношћу коју има државни одбор за изборе народних посланика, као и све после-изборне радње и из тога се види, да је њима, управним судовима, као независним судским органима, поклоњено више вере за правилан и непристрасан рад по овој материји, него ли органима управне власти, чија би то иначе била права дужност. Сви ови разлози мислимо довољни су да укажу на то, да између редовних и управних судова нема у овом погледу никакве разлике и да би стога и њихови респективни органи требали да буду у сваком погледу изједначени, јер где су исте дужности иста су и права, Но како управне судије имају већ свој статус, који је изражен делом у Уставу а делом у закону о Државном Савету и Управним Судовима, и како се сва разлика сада између редовних и управних судија састоји само у принадлежностима, која разлика стварно не би требала да постоји с погледом на истоветност функције коју врше, то

је потребно, да се у циљу регулисања овог питања донесе једна законска одредба, било у овогодишњи финансиски закон, за 1929/30, било као једна новела у постојећем закону у Држав. Савету и управним судовима, којом би се ово изједначење извршило. Наш би конкретан предлог изгледао~овако; председници и судије управних судова [као и секретари ових судова изједначавају се са председницима и судијама Апелационих Судова односно секретарима тих судова, како у погледу плата и свих осталих принадлежности, тако и у погледу унапређења и права на пензију, а по одредбама главе IX и главе XII закона о судијама редовних судова, у колико се те одредбе односе на плате, принадлежности и разврставање судија, судијских помоћника и секретара виших судова по томе закону. Приправници и писари управних судова изједначавају се у свему са приправницима и писарима редовнихсудова. Што се тиче чланова Државног Савета, као судија врховног управног суда, њих би требало уравнати по платама и принадлежностима са судијама Касационог Суда по закону о судијама редовних судова, тако да председник Државног Савета буде раван по плати и свима осталим принадлежностима председнику Касационог Суда, а председници оделења да имају ранг, плате и остале принадлежности подпредседника Касационог Суда. Мотиви који су били од пресудног утицаја за доношење закона о судијама редовних судова, које смо ми горе изнели и који су, разуме се по себи, потпуно оправдани, не изостају ни у погледу питања о регулисању положаја управних судија. Чак шта више по нашем мишљењу, ово питање је од такве важности, да је имало доћи бар у исти ред са питањем о положају судија редовних судија. У споровима код управних судова, често пута ангажовани су врло крупни интереси грађана, ако не и најкрупнији, а то је заштита њихових права која они имају према држави, (државној управној власти), права која су им Уставом и законима огарантована као слободним грађанима. У модерној држави заштита оваквих права поверена је судовима, као у осталом и свих права, јер права без судске заштите не би на крају крајева значила ништа. Та заштита њихових јавних права, поверена је по нашем законодавству управним судовима. У њиховим су рукама, у крајној анализи, слобода и грађанска права појединаца, један заиста тако значајан интерес који се не сме изгубити из вида. Људи чијој је савести, способности и знању овакав интерес поверен, морају бити достојно награђени.