Branič

Број 7—12

„Б Р А Н И Ч"

Страна 121

само кад буде био правилним путем обнародован. Међутим Бернска Конвенција о ауторском праву није обнародована. Како ћемо ту? Неки су истицали да је закон спомињући Бернску Конвенцију у ствари свима и свакоме, и појединцима и судовима, издао наредбу да се обавесте о тексту њеном и да га се придржавају. Начин на који ће се обавестити остављен је властима и заинтересованим. По другом мишљењу закон је збиља одобрио уговор по коме се Немачкој као таквој наша влада може обвезати на гарантију да ће наша држава Немцима дати права која произилазе из Бернске Конвенције, али да је то само одобрење-да држава прими ту обавезу државе као међународан субјект и да ће се та обавеза у праву поштовати тек кад наша држава буде издала подробне прописе о примени те своје обавезе. Ми верујемо да је ово последње решење тачније. Наша влада добила је законско овлашћење да уговори такву обавезу са Немачком, али да би се она могла извршити потребно је било издати прописе нужне за њену примену. Отуда ситуација немачких аутора и после погписивања уговора са Немачком није подједнака. Ту постоје три хипотезе различне по времену и по правима аутора. I. Период од ратификације уговора до доношења закона о ауторском ираву. У овоме периоду немачки аутори имали су право на заштиту једино по чл. 17. Зак. о Штампи (који н. пр. не забрањује слободно превођење; једино њихове ствари нису смеле бити прештампаване, умножаване без њиховог одобрења). II. Период од доношења Закона о Ауторском Праву до ратификације Бернске Кон вснције. Немачки аутори у овом периоду имају, без обира на реципроцитет (§ 2), права на сву заштиту која се у опште по нашем Закону о Ауторском Праву може дати страним ауторима и делима издатим у иностранству. Трговински уговор, односно његово позивање на Бернску Конвенцију помаже им једино то што су, чим докажу да су они немачки држављани и да је дело угледало света у Немачкој, ослобођени да доказују постојање фактичког реципроцитета, јер судија грговински уговор као закон своје земље мора знати, а он садржи клаузулу о дипломатском реципроцитету. III Будући период који ће наступити тек сд ратификације и публикације Бернске Кон венције у нашим Службеним Иовинама. Тек у овом периоду немачки аутори моћи ће да се позивају пред нашим судовима на одредбе Бернске Конвенције и тражити да им се да потпуна заштита њиховог права

коју им гарантује Бернска Конвенција. Тек од тога тренутка југословенски Законодавац прописује да ће се и у унутрашњем праву извршавати обавеза коју је он примио на себе у међународно-правним односима према Немачкој. Отуда једном речју немачки аутори пред југословенским судовима моћи ће се позивати на Бернску Конвенцију тек од дана њене публикације у нашим Службеним Новинама. Иначе пре тога немачки аутори позивајући се у Југославији, специјално на територији бив. Краљевине Србије, на Бернску Конвенцију тражили би да им се даду већа права од оних која имају домаћи аутори. А то се, у Међународном Приватном Праву, сматрало и сматра*) као нешто што је противно међународном јавном поредку. То је оно што не могу тражити, јер нико није дужан да поштује туђа права која нису никаквим законом заштићена. Нико не може одговараги за повреду онога што му није забрањено. Али независно од права немачких аутора да траже накнаду за повреду својих права учињених на југословенској територији, у границама које прописују наши закони (који обвезују наше грађане и које једино наши судови могу примењивати), немачки аутори имали би за повреде нанете им у Југославији од тренутка проглашења трговинског уговора Југославије и Немачке (дакле од 17.-ХН-1927. год.) до будућег проглашења Бернске Конвенције, у колико су оне требале бити заштићене код нас по Бернској Конвенцији, а нису добиле ту заштиту по Југословенском Законодавству, да траже међународно - правним путем накнаду од југословенске државе као гакве (као међународно - правног субјекта обавезног да им пружи заштиту) а не од појединаца који су их оштетили искоришћавајући слободно њихова ауторска права, која су им требала али нису била заштићена у Југославији. То је зато што код једног међународно - правног акта треба двојити две ствари, његову међународну и његову државно-правну важност. До њеног проглашења Бернска Конвенција у Југославији не може имати и није имала државно-правне важности. Огуда грађани ни судови нису дужни да је примењују. На против југословенска држава као таква може Немачкој одговарати што није благовремено извршила обавезу коју је примила трговинским уговором, обавезу да ће немачким делима осигурати у Југославији ауторска права гарантована Бернском Конвенцијом. То су две ствари које се не смеју бркати.

*) Видети нашу расправу о принциНу стечених права у Међународном Приватном Праву, Београд, 1929. год^