Branič

Број 7—12

„Б Р Л Н И Ч"

Страна 123

редбама или регулишу прикупљање државних прихода (н. пр. министри фенансија), или употребљују те приходе на издатке одређене државним буџетом. Министри као наредбодавци не врше сами те материјалне функције, они не рукују државним новцем. Други разлог тог диференцирања одговорности је овај. Рачунополагачи као стварни руковаоци државном имовином могу нанети штете државним интересима не само извршењем неправилних или незаконитих наредаба, дакле као оруђа наредбодаваца, већ и властитим руковањем државном имовином, било из нехата, било свесно, кад то намерно учине, као н. пр. у случајевима злоупотреба у званичној дужности. Наредбодавци издавањем неправилних наредаба најчешће наносе моралну штету државним интересима, док на против рачунополагачи који манипулишу државним новцем могу извршити само материјално оштећење државних интереса. И како морална штета у принципу има за последицу моралну одговорност, то и материјална штета повлачи као последицу грађанску одговорност. Ретко се дешава да те одговорности оделито постоје. Политичка одговорност министара може, и ако у ретким случајевима, бити везана са њиховом грађанском одговорношћу. Грађанска пак одговорност, због своје узрочности која лежи у нехату или злоупотреби рачунополагача, везана је како са моралном (која код њих није политичка) тако и са кривичном одговорношћу. Ти моменти у питању грађанске одговорности државних органа побудили су законодавце, да за њено утврђивање институишу један особени и независан рачунски суд. Тако Се дошло на мисао о оснивању Главне Контроле, под чијим је финансијским надзором стављен рад свих оних органа државне управе, који, ма у ком виду, судеЛ УЈУ У извршењу финансијских закона, Велика важност те установе огледа се у значају њених функција. Разлози који начелно бране постојање административног судства, могу се са пуно смисла навести у корист постојања Главне Контроле, као специјалног административног суда. Та њена специјалност састоји се у томе, што се она јавља као један рачунски суд са одређеним судским атрибуцијама. Али је та њена судска надлежност двојако ограничена: прво тиме, што је та надлежност у суштини грађанско-правне а не и кривично-правне природе, и друго, тиме, што Главна Контрола не располаже најширом влашћу грађанско-правне природе. Њене одлуке нису дефинитивне, јер подлеже, без мало у свима земљама, расматрању

виших судова. Она је махом само рачунски суд првога степена. Та надлежност Главне Контроле, или боље, системи њених функција с погледом на разна законодавства биће предмет даљег сумарног разлагања. Облици функција Главне Контроле Све функције Главне Контроле могу се поделити у четири главне групе: рачунске, судске, административне и буџетске. Појам и природу тих функција одређују њихови називи. Оно шго се код Главне Контроле нарочито истиче, то су њене рачунске функције, из којих се развијају њене судске функције. Судске функције Главна Контрола врши на два начина: у облику пресуда о рачунима и о стању касе и у облику дисциплинских казни. У вршењу првог облика тих функција, установа Главне Контроле јавља се као особени рачунски суд. Други облик њене судске власти, изрицање дисциплинских казни, она врши према свима рачунополагачима. Те казне, које она изриче на основу закона о своме уређењу, коначне су. Историјски развитак наше Главне Контроле Судске артибуције наше Главне Контроле нису биле узакоњене одмах по њеном постанку. По првом закону о уређењу Главне Контроле од 14. јула 1844., она тих атрибуција није имала и била је административно тело које је имало за задатак да испитује државне рачуне и рачуне прихода и расхода општина и других јавних установа. Тих атрибуција она није имала у то време и поред тога, шго је Народно Представништво већ по Уставу од 1835. вршило буџетско право у целој потпуности својој. Судске функције признате су Главној Контроли први пут законом о њеном уређењу од 15. септембра 1858. По том закону она добија право да по нарочитом поступку решава о исправности рачуна и суди о неисправним рачунима и касама. Она је доносила решења о неисправним рачунима у облику пресуда. Противу тих решења могли су се жалити Касационом Суду, у одређеном року, и одговорни рачунополагачи и „правитељствени комесар". Надлежност редовних судова за суђење по предметима о исправности рачуна била је предвиђена само за случајеве утврђених злоупотреба. По том закону, Главна Контрола је имала, истина у ужем обиму но данас, и право