Branič

Број 7—12

„Б Р А Н И Ч"

Страна 127

уређењу установа судске власти. То уређење представља засебни систем. Устројство и функције грчке Главне Контроле одређени су законом о устројству судова. Данска. — У краљевини Данској установу Главне Контроле замењује једна комисија, коју бирају оба дома Ро1к(ћт§ и 1.апс!51ћт§. Ова комисија нема судских функција. Делокруг њеног рада састоји се у контроли државних прихода и расхода и правилног буџетирања. Шведска. — И у Шведској није установљена Главна Контрола, већ њене функције врше две комисије: 31а1зи15ко11, стални пар-' ламентарни финансијски одбор и Каттаг Ка11, одбор ревизора, које сваке године бира К1§5(1а§. * ❖ ❖ Из изложеног прегледа може се видети да се европска законодавства, с обзиром на уређење и атрибуције Главне Контроле, могу поделити у четири главне групе: а) у законодавства, која Главну Контролу сматрају као специјалан административан суд, са судским атрибуцијама; б) у законодавства, која је сматрају као чисто судску установу;

в) у законодавства, која сује институисала као засебно министарство без судских атрибуција, и г) у законодавста, која су је заменила са парламентарним одборима и комисијама, не придавајући овима никакву судску надлежност. Прва је група најмногобројнија. Тај су систем од европских држава усвојиле: Француска, Немачка, Аустрија, Угарска, Југославија, Румунија и, са извесним одступањима, Енглеска, Белгија и Холандија. Други систем усвојен је само у Грчкој. Трећи систем био је спроведен у Русији до 1917. Четвртој групи припадају законодавства Данске, Шведске и Норвешке. И поратне европске државе махом су пришле првом систему вероватно зато, што он по својој правној конструкцији и по својим принципима двојне контроле: суђења по рачунима свих рачунополагача и надзора над тим органима и, нарочито, надзора над министрима и наредбодавцима, најбоље одговара потребама савремених држава. Расматрање и критика ових система, с погледом на потребу преуређења наше Главне Контроле, биће предмет засебног чланка.

Прогресивна кодификација међународног нрава — Др. Миленко Милић —

Прва конференција за прогресивну кодификацију међународног права, која заседа у Хагу, представља одлучну етапу за међународно право. Сталан пораст међународних односа и развитак организованог међународног живота изазвао је потребу за кодификацијом међународног права. Узимајући у обзир сав значај појачања међународног поретка, у еволуцији међународног права врло често се тражи сличност са развитком и стварањем интерног права. У тражењу те сличности дошло се до употребе и речи кодификације, која у једном домену нема исти значај и обим као у другом. У смислу интерног права, кодификација значи редакцију једне систематске целине, обухватајући уједно све правне гране. У међународном праву кодификација нема исправан смисао. Често пута се чује да је једна међународна конференција кодификовала, и онда кад је била сазвана ради усвојења једне конвенције по једном питању. Како је међународни живот врло сложен то се сматрало да се нове одредбе међународног права имају појавити само онда,

кад треба задовољити нове потребе. Случајност конференција у међународном праву замењује сталне законодавне органе у интерном праву. У место сличности, која се често пута узима за премису, долази се до разлике у упоређењу националног и међународног права. Према томе, да ли се основима сличности или основима разлике поклања више пажње, различно се може схватити и сам појам кодификације међународног права. У главноме постоје три система. Кодификовати се може помоћу једног комплетног система по угледу на интерне законике. Овај систем налази се у пројектима првих присталица кодификације међународног права, и има за собом све лоше стране оскудице међународне јуриспруденције. Затим се може ограничити само на констатацију већ постојећих правила, а да се ништа не додаје. На крају трећи систем је еклектички, редигује у јасне формуле питања, која се односе на најважније материје из међународног права, и покрај гих правила ствара друга потребна за практичну примену. Овај трећи има велика преимућства