Branič

Страна 130

„Б Р А Н И Ч"

Број 7—12

I Одлуке Касационог Суда

Судска и административна пракса

Код утаје је битно, да се утврди намера утајача да примљену ствар хоће противзаконо да присвоји. Иван је оптужен првостеп. суду вар. Београда за то, што је од Ранка примио 7. августа 1926. г. коверат са 14.430 дин. на чување па када је сутра дан Ранко дошао по новце, оптужени му је саопштио да му је коверат са новцем украђен, међутим он је новац утајио. (Зптужени је признао да је од тужиоца примио коверат на чување и да му је казато да у коверту има 14.000 дин. Сумња на кафекувара у механи где му је коверат дат, да га је украо. Првост. Суд је нашао : да у представљеној радњи стоји дело утаје из § 229. к. з. кажњиво по § 231. к. з. Кривична одговорност оптуженог утврђена је његовим признањем да је коверат примио на чување од прив. тужиоца и да му га није вратио. Па га је пресудом од 18. марта 1927. г. Бр. 14595 казнио. Београдски Апелациони Суд у I оделењу одобрио је ову пресуду пресудом од 12 априла 1927. г. Бр. 2463. Касац. Суд у I. оделењу 22 окт. 1928. г. Бр. 12543 поништио је ову пресуду Апелац. Суда са разлога: „Погрешио је Апелациони Суд заједно са Првостепеним Судом кад је нашао да у радњи опт. Ивана што, примивши од прив. тужиоца један коверат са 14.430. дин. по тврђењу самог прив. тужиоца, на чување, а на његов захтев да му је тај коверат са новцем врати, није то урадио, наводећи да му је тај коверат украђен, — стоји дело утаје из § 229. к. з. Овакво нахођење Првостепеног и Апелац. Суда погрешно је према досадањем стању истраге за то, што је за појам овога дела потребно поред осталог да се утврди, да је утајач имао намеру да утајену ствар противзаконито себи присвоји, што у овом случају ни један ни други суд- није ни покушао да изложи, чиме је то утврђено. Само признање оптуженога да коверат са новцима није вратио прив. тужиоцу, не може се узети као довољан елеменат за постојање дела утаје из § 229. к. з. ако оскудева намера присвајања без накнаде,

Осим тога суд није ценио одбрану оптуженог да му је предати коверат украђен како он вели вероватно од стране кафекувара Станка, који је по тврђењу и самог прив. тужиоца био присутан предаји новца, а по тврђењу оптуженога нестао из Београда". Апелац. Суд није усвојио ове примедбе већ је дао противразлоге: За појам дела утаје из § 229. крив. зак. тражи се, да ко туђу покретну ствар, која му је дата на чување за извесно време на штету сопственика намерно отуђи или упропасти. Међутим, чињеним ислеђењем утврђено је, да је опт. Иван примио од прив. тужиоца Ранка један коверат са 14.430. дин. на чување, и када му је сопственик овог коверта сутрадан потражио коверат с новцем, он је изјавио да је исти нестао. Апелац. Суд налази, да у овом случају стоје сви елементи дела утаје из § 229. к. з.; тако оптужени је примио од тужиоца коверат с новцем с налогом да му чува и кад потражи да му врати. Сем тога баш из тога факта, што је оптужени примио коверат са новцем на чување, и на захтев тужиоца није хтео да га врати, већ се после тога изговарао да му је исти украђен, обелодањује се његова намера, да коверат задржи и новац употреби на своју корист. Као што се види у овом случају су се стекли сви основи за дело утаје па и сама нзмера која је такође битан елеменат за постојање истог дела, како је то већ горе назначено. Суд је ценио и одбрану оптуженога, да му је коверат украђен од кафекувара, и истој као ничим недоказаној и непокрепљеној није могао поклонити вере. У осталом, и да му се десио тај случај о коме је реч, оптужени је одмах требао да пријави надлежној власти да поведе истрагу и даље поступи по закону. Кад то није учинио, онда значи да је сама његова одбрана неистинита и да не одговара правом стању ствари, као и да је то само један прост навод, који је у своју одбрану употребио једино у намери, да би се ослободио кривичне одговорности за ово дело". Касац. Суд у Општој Седници од 1. јануара 1929. г. решењем Бр. 15617. усвојио је примедбе свог I одељења, а противразлоге Апелац. Суда одбацио,