Branič

Број 7—12

,Б Р А Н И Ч"

Страна 131

Свекар може своју снају заосталу по смрти сина у његовој кући отпустити испод очинске власти ако је постала пунолетна Танасије је представио Пожаревачком првостепеном суду, да је после смрти сина му Радосава који је као војни обвезник умро у рату остала код њега у кући његова снаја а удова пок. Радосава Перса са четворо деце и да је она до данас под његовом родитељском влашћу. Како она неће да га слуша нити да се покорава његовим наредбама, већ на против подговара и своју децу на непослушност према њему, вређа и малтретира њега и његову жену а поред тога износи ствари и храну из куће, па је без његовог одобрења продаје. Зато је тужио суду и тражио, да се тужена Перса отпусти испод његове очинске власти. Тужена Перса одговорила је, да су неистинити тужиочеви наводи, о чему је поднела и уверење општинског суда. Првостепени суд је нашао: Признањем обеју парничних страна утврђено је, да је Перса снаја тужиоца Танасија по умрлом му задружном сину Радосаву и да је продужила свој задружни живот и по смрти свог мужа пок. Радосава са својим свекром тужиоцем Танасијем. По § 111 грађ. зак. на тужиоцу Танасију као задружном старешини лежи дужност кућом и имањем управљати о снабдевању задруге старати се и о кућевним пословима бригу водити, а тужена као његова снаја дужна је његовим наредбама покоравати се и слушати их. Ово његово право односно дужност према снаји — туженој Перси зависи од његове воље — § 100. грађ. зак., те како тужилац Танасије тражи да се тужена Перса отпусти испод његове очинске власти, а признањем тужене утврђено је, да је пунолетна, то се у смислу наведеног законског прописа, има донети пресуда према тужбеном тражењу и тужена отпусти испод његове очинске власти. Пресудом од 15. октобра 1927. год. Бр. 29539 пресудио је, да се тужена Перса отпусти испод очинске власти свога свекра. Београдски Апелациони Суд у другом одељењу нашао је да ова пресуда не одговара закону са ових разлога: „Да би се могло узети, да тужилац по § 150 грађ. зак. има право да се тужена отпусти испод његове родитељске власти, потребно је да тужилац докаже да је тужена као његова снаха и била под његовом очинском влашћу. Међутим тужилац ничим е доказује, да је тужена била под његовом

родитељском влашћу, и кад ово ничим не утврђује — § 178 грађ. суд. пост" — пресудом од 29. фебруара 1928. год. Бр. 1459 одбио је тужиоца од тражења. Касациони СудуШ одељењу примедбама од 24. октобра 1928. г. Бр. 11280 поништио је пресуду Апелационог Суда из разлога: „Одредба § 150. грађ. зак. има се тако разумети, да мушко лице које се налази под родитељском влашћу, навршењем 21 године свога живота остаје и даље под очинском влашћу, али због стеченог пунолетства има право да испод те власти изађе и почне за себе на своју руку радити, исто онако као што и отац има право, да то своје пунолетно дете отпусти испод своје родитељске власти. Према томе пунолетство детета не укида само по себи дотадању родитељску власт, већ је за то била потребна воља детета, да из родитељске куће изађе и отпочне за себе одвојено радити, било воља очева да такво дете испод родитељске власти ослободи. С друге стране, према § 153. грађ. зак. девојка удајом, поред осталог ступа и у односе, који постоје између њеног супруга и његове родбине или задруге, удајом дакле она ступа у онај исти породични статус који њен супруг у то време има. То пак значи, да девојка удајом долази под очинску власт свога свекра како у случају, да су она и супруг јој малолетни, тако и онда, кад би јој супруг по свом пунолеству умро, само ако је и после пунолетства остао и даље заједно са оцем и тиме пристао, да у смислу § 150. гр. зак. родитељска власт очева и даље траје. Делећи тако породични статус свога супруга, који је и ако пунолетан, био под очинском влашћу, удова и после тога остаје под очинском влашћу свекра, и го све дотле, док одласком из куће свекрове ту власт не би прекинула, или док се сам свекар исте власти не би одрекао. Према томе, кад је овде признањем парничара утврђено, да је супруг тужене, пок. Радосав све до своје смрти живео заједно са својим оцем, тужиоцем Танасијем, а тужена не пориче, да је у тренутку смрти пок. Радосава била његова супруга и да су били у заједници с тужиоцем, — онда Апелациони Суд према оваквом стању ствари погрешно узима, да је тужилац био дужан доказати, да је тужена, као његова снаха била под његовом очинском влашћу. Јер, ове признањем утврђене чињенице стварају законску претпоставку у корист тужиоца, коју он по § 179. грађ. суд. пост. не мора доказивати, док је противна страна не обори, т. ј. има се претпоставити, да је супруг тужене у тренутку своје смрти био под очин-