Branič

Страна 132

,Б Р А Н И Ч"

Број 7—12

ском влашћу тужиоца као свога оца, те да је за то тужена, која дели породични статус свога супруга, остајући и даље у заједници са тужиоцем, самим тим остала и даље под његовом очинском влашћу, и таква претпоставка има стајати све дотле, док тужена не докаже да су било њен супруг још за свога живота, било она после његове смрти, изашли испод очинске власти тужиоца, а све док та претпоставка не буде оборена, тужилац по § 150. грађ. зак. има право захтевати, да се тужена отпусти испод његове очинске власти. Београдски Апелациони Судје9. новембра 1928 г. Бр. 8167. дао ове противразлоге: „Родитељска власт заснива се самим рођењем деце а престаје, кад дете 21. годину наврши, дакле чим постане пунолетно родитељска власт престаје те се § 150 грађ. зак. никако не може тумачити, да се дете и после 21. године налази под очинском влашћу и да за отпуштање испод очинске власти треба воља детета, да изађе из родитељске куће и отпочне за себе одвојено радити или воља очева, да такво пунолетно дете испод родитељске власти ослободи. После пунолества дете ће остати под очинском влашћу, кад отац тражи а исто није у могућности да се само о себи брине услед телесних и душевних слабости — § 151. грађ. зак. и то тек на основу судске одлуке, дакле задржавање очинске власти не може биги тренутно већ само судском констатацијом, јер по § 126. грађ. зак., отац је дужан малолетну децу своју у сваком случају заступати, а смисао родитељске власти изражава се баш у томе заступању малолетне деце, која још нису кадра да сама штите своје интересе, а кад деца постану пунолетна, отпада то старање родитељско за децу, те би било противно наређењу §. 150. грађ. зак. друкчије га разумети. Ако се малолетна девојка уда и њен такође малолетни муж још за време малолетства умре, она остаје под родитељском

влашћу свога свекра — § 153. У овом случају пак нити је утврђено, да је муж удове Персе био малолетан, нити да је она била малолетна у времену његове смрти, а она пак и не признаје да живи на имању свога свекра, те ни у ком случају не може се овим начином доказати да је она под очинском влашћу свога свекра. Касациони Суд наводи, да се има претпоставити, да је супруг тужене у тренутку своје смрти био под очинском влашћу тужиоца као свога оца за то, што је био с њим у заједници, па макар да је био и пунолетан, те да је за то тужена Перса, која дели породични статус свога мужа остајући и даље у заједници с тужиоцем, самим тим остала и даље под његовом очинском влашћу, а ову претпоставку, називајући је законском, базира на томе, што тужена Перса не пориче, да је у тренутку смрти пок. Радосава била његова супруга и да су били у заједници с тужиоцем. Законска претпоставка је предвиђена законом те за њу треба изричан законски пропис — § 179 грађ. суд. пост. А овде се не може претпоставити, да је снаја дошла под очинску власт свога свекра тужиоца Танасија, кад она нигде није признала да је она после смрти свог мужа била у заједници са својим свекром — тужиоцем Танасијем и да је живела на његовом имању и у његовој кући,нити је то у току спора ма чим утврђено, како то узима Касациони Суд. На против тужена наводи, да је одмах после смрти њеног мужа образована маса над његовом имовином и да она живи на том имању а у кући своје деце, те према таквом стању ствари тужилац Танасије није ни могао да тражи, да се његова снаха Перса отпусти испод његове очинске власти, јер није доказао, да се је она налазила под његовом очинском влашћу." Касациони Суд у Општој Седници од7. децембра 1928. г. Бр. 14206, усвојио је примедбе свога одељења а противразлоге Апелационог Суда одбацио.

II Одлуке Државног Савета

О примени одлуке опште седнице Државног Савета при доношењу пресуде у одељењу Савета. У Државном Савету постало је спорно питање: да ли има места обнови спора, ако при доношењу пресуде у одељењу није примењена одлука Опште Седнице, која је према чл. 4. Закона о Државном Савету и Управним Судовима обавезна за одељења Савета. Тако Државни Савет у свом III одељењу

пресудама бр. 44099/25. год. и бр. 44114/25. год. одбацио је тужбе двојице државних службеника због признања времена проведеног у војсци противно одлуци Опште Седнице Државног Савета од 22. децембра 1925. године бр. 44846. Обе стране по овим споровима тражиле су обнову спора са разлога, што одељење није применило обавезну постојећу напред поменуту одлуку Опште Седнице.