Branič

Број 1—6

„Б Р А Н И Ч-

Страна 5

конску снагу својој замисли, ствара законодавну вољу и прописује закон. Према томе Краљу сада припада законодавна власт у пуној мери, и то суверена, правно неограничена, највиша која може постојати у једној држави, и с којом се ни једна друга не може упоредити. Закон који је прописао, Краљ и проглашује. Проглашавање закона јесте писмено сведочанство да је закон издан (прописан). Према чл. 2. и 18. Закона о краљевској власти и врховној државној управи Краљ издаје и проглашује законе указом који садржи сам закон. И ако су издавање закона и његово проглашавање два разна акта, ипак их Краљ врши једновремено, стављањем једног јединог потписа на указ којим се закон проглашује. Указ о проглашавању закона садржи уводну форму у којој Краљ изјављује да прописује и проглашује закон, чији се назив наводи у целини. За овим следује законски текст, који на крају обично садржи и пропис о томе од када закон важи. Указ према чл. 18. Закона о краљевској власти, премапотписује Претседник министарског савета и ресорни министар, обично један, или ређе двојица или и тројица, ако се законска садржина тиче два или три ресора (на пр. озакоњење трговинских уговора). Указ даље премапотписује и Министар правде који на указ ставља и државни печат. Сличан пропис садржи и чл. 10. Закона о уређењу Врховне државне управе од 31. марта 1929. 11 ), по коме „закони морају биги премапотписани од претседника министарског савета и од оних министара којима .је њихово извршење стављено V дужност, а поред тога и од Министра правде који на њих ставља Државни печат." Указ још садржи и место и датум проглашавања закона. Место сведочи да је закон издат на државној територији, а датум проглашавања, као датум кога је закон донет, служи за његово ближе одређивање, т. ј. од када .је закон, а важан је донекле и због расправљања питања о повратној сили закона. Као што се види, проглашавање закона врши се и сада на сличан начин као и раније. Из акта проглашавања судови се уверавају да је Краљ одиста прописао један заксн. И пошто су сулије и по Закону о судијама редовних судова од 8. јануара 1929. 12 ) независне и у изрицању правде не стоје ни под каквом влашћу, но суде по законима, то они неће применити један закон који би био неправилно проглашен, јер неправилан

"I Сл Нов. бр. 78-ХХХП од 3. априла 1929. ,2 ) Сл. Нов. бр. 7 од. 8 јануара 1929.

акт проглашавања не би био доказ да је Краљ оди.ста издао закон ко.ји су једино дужни судови да примењују. Неправилн^ проглашен био би на пр. закон на који не би био стављен државни печат, или који не би садржавао потребне министарске премапотписе. Пошто дакле ови премапотписи чине акт проглашавања пуноважним и тиме закон обавезним за судове и остале власти, као и за појединце, без чега закон у опште не би важио, то министри својим премапотписом (односно недавањем оставке) примају одговорност за законе. У томе по правилу и лежи зелики правни значај акта проглашавања. Одговорност коју министар у опште узима код нас сада својим премапотписом нарочите је врсте, и разликује се, наравно од одговорности у парламентарном режиму; не може то, на пр. бити одговорност за какав неуставан акт или тсме слично. Њу треба исто тако разликовати и од одгоЕорности предвиђене Законом о уређењу врховне државне управе сд 31 марта 1929 (чл. 15—30) 13 ) по коме Краљ може оптужити министре за повреду земаљских закона учињену у службеној дужности. Нама изгледа да би се одговорност скопчана с премапотписом могла најпре саобразити чиновничкој одговорности, и схватити као нарочита врста дисциплинске одговорности Краљу као највишем шефу управе. Министар може сдговарати за извесне неправилне претходне радње код доношења. закона, или у опште ако наведе Краља на издавање каквог неправилног акта на коме би био и његов премапотпис. Један закон не може важити ни имати обавезну снагу док се не објави, како би се с његовом садржином могли упознати они којих се тиче, дакле и власти и грађани. Објављивање закона назива се код нас обнародовањем закона и оно се врши на тај начин што се указ којим је закон проглашен, објави у Службеним Новинама. Због тога проглашавање закона не треба мешати с обнародовањем. Ипак се код нас дешава да се израз проглашавање (проглашење) употреби у смислу обнародовања закона. На тај начин поступљено је на пр. у закону о помоћи за асанацију села, од 10 јануара 1930, 1 ") у закону о сузби.јању заразних болести, од 10 јануара 1930, 15 ) у Закону о конгроли лекова биолошког порекла од 31 јануара 1930, 1в ) и т. д. Овакву

") Сл. Нов. бр. 78-ХХХН од 3 априла 1929. м ) Сл. Нов. бр. 12-1У од 17 јануара 1930. ,5- ) Сл. Нов. бр. 18-\П1 од 24 јануара 1930. 16 ) Сл. Нов. бр. 33-Х1 од 11 фебруара 1933.