Branič

БРАНИЧ

Година XV (VI) Београд, јули—октобар 1930. Број 7—10 УРЕДНИШТВО: УСКОЧКА УЛ. БР. 2. ИЗДАВАЧ : АДВОКАТСКА КОМОРА У БЕОГРАДУ

Судије и адвокати на оослу истраживања правде ГЗг Радоје Вукчевић

Закони су плод и изражај једне друштвене средине. Што је средина цивилизиранија то закони требају бити моралнији. Законитост и моралност још нису синоними, иако је то био циљ законодаваца свих векова. Као што историја нрава учи да еволуција љутског друштва и ублажавање казни за љутска недела иду напореДо, тако исто она учи да су границе законитости и моралности све ближе. Али и у једном и у другом правилу има огромних изузетака. Галилеј је некада своје научно мишљење главом платио, а исте су судбине били и остали велики реформатори од класичног доба до верских револуција. Томе насупрот пре националне и класне заоштрености, које је собом донео светски рат, политички кривци били су привилегисан ред слободе лишених грађана. Теоретичари анархизма који интересе појединца уздижу изнад целине, и они марксизма, који левијатанску руку целине простнру над акцијама и мислима појединаца у миру су и са једнаким правима ширили своје мисли. Свака њихова књига изазивала је интересовање, а многе њихове мисли цитиране су више од оних из Светог Писма. Да су Штирнер или Ниче, Маркс или Сен Симон, Толстој или Расел, Анатол Франс или Бернар Шо, живели у домаку власти Калигуле или Цезара Борџије они, у колико не би били добри дворјани, били би скромна храна аренских лавова. С друге стране једној браколомници се не откидају више ноге, или секу руке, нити се данас за обичне уличне клевете остаје без језика. А ипак и поред огромне еволуције у ублажавању казненог система, и поред еволуције својственог настојања, да се подударе појмови законитости и моралности наше је доба од тог циља још дадеко, можда исто толико колико је далеко од праве културе. Нема неморалније крађе од оне коју врше шпекуланти, често под окриљем саглих закона. Њихове радње су неморалне, али законима нису забрањене. У једној држави једна банка је десетине милиона покупила од улагача, па онда банкротирала оставивши у каси 6.000 динара. Међу улага-

чима био је и један печалбар, који је после поразне вести о краху извршио самоубијство, а на улици оставио своју жену и петоро деце. По моралним појмовима банчина управа је бар нехатни убица, а по закону она то није. Која је превара неморалнија од оне која се често врши на великим берзама и која изазива кризе и смрт на хиљаде привреда. Служећи се овим сретсгвима берзанским шпекулантима успева да папире, којнма је вредност већ стварно пала — продаду по високом курсу. Оии су предмет мање вредности или својства подметнули на место предмета који је купац имао у виду. Тиме су они направили једну неморалну трансакцију, али не и незакониту, у колико таква радња не прелази у дело преваре. Није морално кад путем думпинга јачи конкурент сахрани слабијега — али такав маневар није незаконит. Најзад није морално порећи несумњиво очинство детета, али такво порицање и поред несумњивих доказа није инкриминисано. Зашто ова дисхармонија између законитости и моралности?. Зашто извесна отступања у еволуцији казненог система са друштвеном еволуцијом? Откуда и та аномалија да се у римско доба Цицерон са Катилином борио у сенату, а данас Мусолини трибуна Матеотија, после првог парламентарног сукоба, предаје чељустима фашистичких гладијатора. Код ових питања ми морамо правити поделу између друштвених редова, на чијим функцијама почива државна сила. Речи „морал и закон" друкче звуче у ушима једног државника, него у онима једног теолога или метафизичара. Постулат „Па1 ЈикНпа" друкче ће разуметн један политичар или грађанин, него лица којима је новерено чување правде. Код американских грађана линчовање црнца, који је измлатио једног припадника племените расе, или се на своју несрећу приближио његовој лепшој половини — преставља логичну реакцију на његову дрскост. Док он у линчовању гледа задовољење правде, а док посланик тог краја парламенту чак и нов параграф предлаже по којему извршџлцм..