Branič

Страна 74

„Б Р А Н И Ч*

Број 7—10

линча не би кривично одговарали — фактори правосуђа деле друго гледиште. За њих није важно, шта о једном злочину или деликвенту мисли околина, већ шта прописује закон. Док један грађанин или локални политичар ствари посматра кроз призму своје околине, законодавац их посматра са висине са које поглед допире не само до државних граница, већ и преко њих, до граница оних напреднијих држава, из којих се са културом и цивилизацијом заједно пресађују правни појмови и институције. И најзад док политичар тежи да према стању и потребама режима подешава кривичне санкције — судија се према доказима, природи дела и мотивима креће између две одређене границе. Адвокат иде много даље: његов поглед прелази границе закона до ширег хоризонта морала. Под утиском његових речи и убеђења, судија, сам спутан између две границе, креће се горе и доле вођен увек моралним мотивима, које му адвокат намеће или оживљава. То не значи да судији самом недостају ти мотиви, већ напротив да њихово истраживање није ствар његовог позива, који оперише с позитивним законима, колико. је то ствар адвоката, који позитивне законе оживљава моралним вредностима. Ове моралне вредности, које као Рентгенови зраци пролазе кроз законске костуре, нико не уме тако мајсторски да пронађе као добар адвокат, којега позив на то упућује. А такве зраке пронаћи — значи често спасти главу над којом је клизила гиљотина. Нема ли их онда нек правда врши своје. Али, ако их има, зар интерес целине, зар друштвени морал, па и сами закони, који траже истину — не захтевају да они буду пронађени. Песник каже: „удар нађе искру у камену", а која је искра више божанска од оне, која решава судбину једног љутског бића. II У модерним државама раду сваког законодавног тела претходи рад правника, који објект једног закона усавршавају према резултатима правне праксе. Правна пракса доприноси еволуцији казненог система, јер она се и ствара на стази те исте еволуције. Она такође утиче на постепено зближавање законитости и моралности. Изузетке од ова два правила не прави правна пракса, већ њих захтева изузетна нужност. За време једног грађанског рата деси се да пријатељ пријатељу без икакве потребе запали кућу, иако он зна да је то злочин. За време једног диктаторског режима деси се да иротивника прогута помрчина, иако је тим почињено дело убијства. Али те нуж-

ности пракса не ствара, већ их напротив излаже законској ошгрици, или оставља у ред немиле усамљености. Носиоци правне праксе која одређује форме и даје смисао постулату Па1 шзШЈа — то су судије и адвокати. Законодавство еволуира са животом друштва, а ту еволуцију у колико се она односи на правне појмове и потребе — прате најбоље они, пред којима стотине хиљада износе своје патње и болове, а којима они поверавају своја имања, част, слободу и животе. Док судије и адвокати престављају извор рада законодавног тела, најглавније сараднике на стварању закона — њима је истодобно поверена друга, много тежа функција: чувара закона, под чијим окриљем помоћ траже сви без изузетка. Има људи који на бирачко поље никад не изађу, нити их море политичке бриге; има их који никад не затраже помоћ медицине, а још мање опроштај цркве. Али у културним срединама нема никог, који више пута у животу не потребује заштиту судије ил.и савет и помоћ адвоката. Ако је савет погрешан, а заштита слаба, онда ме само што настају често ненадокнадиви губитци, већ се у питање доводи вера у правду и правосуђе. Што је један Драјфус одлежао извесно време међу заточеничким зидинама, то је за њега био велики губитак. Али милион пута већи губитак престављала је осуда невиног човека, којој је следила потресна афера Драјфусове рехабилитације. Расиста Хитлер осуђен је на 30 година заточења па одмах помилован, док је пред тим истим судом, за много незнатије дело осуђени књижевник Толер — својих пет година одлежао. Ова паралела у душама милиона Немачке и читавог света много је поразније делозала него, да је и према Хитлеру или Лудендорфу правда задовољена. А за такве појаве у правосуђу судије и адвокати нису никад криви. III Законе је тешко доносити, а још теже примењивати. Кад се доносе увек се пред очима има један општи интерес по правилу једнак за све, а кад се примењују онда пред очима стоји јединка и њен посебни интерес, различит можда од интереса свих осталих грађана. Кад лекар даје болеснику дијагнозу, он по симптомима који су му ту пред очима тај случај подводи под једну од болести, чији је број ипак ограничен. Кад судија за извесну љутску радњу хоће да прикачи један параграф, он најчешће пред очима нема ниједне позитивне чињенице. Да би пре свега решио питање његове одговорности, а затим му према делу одмерио и