Branič
3
Врој 7—10
„Б Р А Н И Ч"
Страна 89
што значи да ће се за дела која он предвиђа гонити по службеној дужности. Или, фрапантије: ко утаји ствари од мале вредности, а највише до 300.— динара, гониће се по службеној дужности, а ко, напротив, утаји ствари преко те вредности, гониће се само по предлогу! Па то значи да је у горем положају о«ај који утаји 100.— динара него ли онај који утаји 100.000.— динара! Гледајући само на то како се законодавац изразио, то би заиста значило то. Али кад би се законски текст могао и смео акцептнрати и са оваквом интерпретацијом, онда би песник, нажалост, имао пуно право: Ко утаји један хлебац, Тога већа казна стиже, Него оног, Правдо худа, Милионе који диже ! . .. А ни песник, нити ико други, у овом случају, не сме имати право. Јер то би био најстрашнији шамар и Правди и сестему који је такву инаугурише. Можда би се овде могло приметити да је општи пропис о утаји (§ 318) већ рекао да ће се због утаје гонити по предлогу. Да, општи прогшс је то заиста рекао, али само није рекао и да ће се за сваку преступну утају тако гонити, према чему се да закључити да је законодавац оставио да код сваке утаје, коју посебно предвиђа, каже како ће се гонити. И још нешто. Ако је законодавац хтео да олшти пропис о утаји у погледу гоњења важи за све преступне утаје, шта му је требало да у последњем одељку §-а 320 опет прописује да ће се гоњење за дела из другог и трећег одељка истога параграфа предузимати по предлогу, у толико пре што су то блажи случајеви преступне утаје? Рећи ће се да је то учинио зато што ти одељци говоре истовремено и о блажим случајевима преступне крађе, а он је хтео да се за ове случајеве гони по предлогу, пошто се за крађу уопште гони по службеној дужности (§ 314). Да, али у том случају зар он није могао рећи: Гоњење и за дела крађе из другог и трећег одељка овога параграфа предузимаће се по предлогу? Оваква стилизација последњег одељка казала би нам јасно да ће се и за утаје из §-а 320 гонити по предлогу, као што је то општи пропис о утаји наредио, али да ће се тако гонити и за крађе из другог и трећег одељка §-а 320, противно наређен.у општега прописа о крађи. Из предњег излагања очигледно је да је ово једна груба омашка законодавчева, али која се теоријским тумачењем не може исправити, јер кривично правни прогшси имају да се тумаче само онако како гласе, кад год нису двосмислени, као што је овде случај.
Да ли ће се за неко кривично дело гонити по службеној дужности или по предлогу, зависи од тога је ли то дело злочин или преступ. За злочин се увек гони по службеној дужности, а за преступ само тада кад у закону није ништа прописано, односно кад није противно прописано. Кад је пак у закону прописано да ће се за неки преступ гонити по предлогу, онда се тако имају гонити и сви блажи случајеви тога преступа, сем ако какви законом предвиђени лични односи учиниоца према иовређеном или оштећеном не чине да је што другаче прописано. На пример, за утају између одређених сродника и под нарочитим условима гониће се по приватној тужби — §§ 324. и 325. Према свему изложеном, пошто се за утају ствари преко 300.— динара гони по предлогу, закључком ађ тајогеш ас! штогет, морало би се тако гонити и за утају испод те вредности, па према томе и за утају из првог одељка §-а 320. Али при свем том што би овако требало да буде, противно целој предњој аргументацији у томе смислу, с обзиром на то што је сваки закон закон, јер је и у њему изјављена воља гакондавчева, а она се мора поштовати и као неправа воља све док као таква траје, остаје да се за сада, мада неправично, за утају из првог одељка §-а 320 гони по службеној дужности. Ова аномалија вапи да је законодавац што пре исправи. Казни ли се за покушај утаје из §-а 320 К. 3.? Као и код претходног излагања, морамо се и код овога пигања послужити сличном аргументацијом. У §-у 31 прописано је: ... казниће се за покушај код злочинства увек а код преступа само кад то закон изрично прописује. Одељак четврти §-а 320 прописује: За покушај ће се казнити. Дакле, казниће се и за покушај утаје из првог, другог и трећег одељка овога параграфа. Јер, пропис о кажњењу покушаја долази, као четврги, после сва три прва одељка, у којима се истовремено говори и о крађи и о утаји. Међутим, не односи ли се пропис о кажњену покушаја само на дела крађе, а не и на дела утаје? Не, јер би, иначе, то подвајање, ради јасности, било изрично учињено. А да се пак пропис не односи само на дела крађе стога што је већ у општем пропису о утаји (§ 318) прећутно казано да се за покушај неће казнити? Ни тако не, јер је и у општем пропису о крађи (§ 314) речено да ће се за покушај казнити, па би понављање било излишно, ако би се могло узети да би општи пропис о кажњењу покуша-