Branič

Број 7—10

„Б Р А Н И Ч"

Страна 101

о својини, наиме да ли ће се узети да пописане ствари припадају М. С. или Ч. С., и да за расправу питања о својини Трговачки Суд није надлежан. Осим тога су истакли да се тужбом из § 303 а. грађ. зак. иде за тим: да се докаже, како је извесан пренос учињен у преварној намери. Према томе том тужбом се има расправити само то: да ли је какав посао учињен у преварној намери или не. Питање о намери, која се имала приликом закључења правнога посла, је према томе предмет спора, а не сам посао као такав. По тој жалби Касациони Суд својим решењем од 11. априла 1929 год. Бр. 4014 поништио је решење Београдског Трговачког Суда са ових разлога: — „Погрешан је разлог Трговачког Суда: да је за расправу овог спора, који је покренуо тужилац, тражећи —■ да се поништи пренос фирме закључен између тужених М. С. и Ч. С. надлежан Трговачки Суд. У овом спору се тужилац не појављује као сауговорач при преносу фирме између тужених, већ као треће лице. Према томе, иако је овај пренос фирме по §§ 16 и 17 зак. о Устрој. Трг. Суда трговачки посао између сауговорача, он према трећим лицма не представља трговачки посао. Јер, баш и кад би се овај пренос фирме на основу § 303 а. грађ. зак. поништио, поништио би се само у онолико у колико се односи на тужиочево потраживање, а не би изгубио важност према самим уговорачима. Како се из акта види, да питање важности овог уговора не покрећу сауговорачи, да би за расправу спора могао бити надлежан Трговачки Суд, већ га покреће лице ван тога уговора, тражећи да се тај пренос фирме поништи, •то је за расправу таквог спора надлежан Првостепени Суд за град Београд, а не Београдски Трговачки Суд. III. На рочишту, које је потом заказано, тужени су остали при своме захтеву да се тужилац одбије од тражења, као упућеног ненадлежном Суду. Тужилац је истицао: да је и самим примедбама Касационог Суда утврђено да се тужбом напада трговачки посао, и да је зато Трговачки Суд надлежан. Осим тога, иако се узме да је тај пренос фирме трговачки посао само за тужене, а не и за тужиоца — дакле само за једну парничну страну — имамо по среди мешовити трговачки посао (трговачки за једну, а нетрговачки за другу страну). И како се код тих послова надлежност Суда опредељује према томе какве је природе он за тужену страну, надлежан је и зд овај случај Трго-

вачки Суд — пошто је посао, који се тужбом напада, трговачки за тужене. Београдски Трговачки Суд поступајући по примедбама Касационог Суда — по § 303 грађ. суд. пост. решио је 2 јуна 1930 год. под Бр. 42264 да је за расправу покренутог спора Београдски Трговачки Суд апсолутно н е н а д л е ж а н, и да се стога тужилац има одбити од тражења као упућеног ненадлежном Суду. Самуило Демајо, адвокат. Правила за одмеравање казни старијим малолетницима предвиђена су у § 30 крив. зак. и по том пропису казна се има и одмеравати а не по § 71 крив. зак., јер § 30 крив. зак. нормира специдално кажњавање старијих малолетника. Милосав Радовановић и Миливоје Милутиновић одлуком поротног суда оглашени су за криве за дело опасне крађе. Суд их је као старије малолетнике за дело из т. 1, 2 и 3 § 316 крив. зак., с обзиром на олакшавне околности по наведеном законском пропису и § 30 крив. зак. казнио са по три месеца затвора без губитка часних права. По жалби приватног тужиоца, Касациони Суд поништио је ову пресуду у погледу закључка државних судија и то приметбама бр. 8376: „Када је утврђено да су оптужени учинили кривично дело из § 316 т. 1, 2 и 3 крив. закона за које је прописана казна до десет година робије, али без назначења најмање мере, онда је државни суд погрешио, што је овима због олакшавајућих околности казну спустио на затвор, јер је по § 71 т. 4 крив. зак. робију могао заменити само строгим затвором, а не и затвором". Суд није усвојио поменуте примедбе из ових разлога: „Кад је у поменутој пресуди утврђено да су оптужени Милосав и Миливоје старији малолетници јер су у времену извршења дела имали више од 17 година а мање од 21 године — § 14 кр. зак. то суд налази да им је правилно одмерио казну по т. 3 § 30 крив. зак. у коме је предвиђено специјално кажњавање за старије малолетнике с обзиром на признате им олакшавне околности § 70 крив. зак. У § 316 крив. зак. предвиђена је казна робије до 10 година а у § 30 ал. 3 истог зак. остављено је суду да ако нађе да казну треба ублажити може место робије и заточења изрећи строги затвор или затвор. Према овоме суду је остављено да по својој дискреционарној моћи оцени, да ли старијем малолетнику треба ублажити казну и изрећи строги затвор или затвор, које су обе предвиђене