Branič

Страна 106

„Б Р А Н И Ч"

Број 7—10

адвокатима истичу сметње, које ие резултирају из компликованости правне материје коју треба исправно тумачити и доводити у склад са осталом материјом обухваћеном другим позитивним законским прописима и животом. Сметње се постављају без икаквог ослонда у закону, још горе, оне се постављају против закона. На пример. Духовни судови не примају адвокате као заступнике парничних странака у брачним парницама. Ови судови сматрају, да нови закони па ни Закон о адвокатима немају моћ дерогирања ниједне одредбе Зак. о цркв. властима источно православне цркве. Међутим, у праву је то питање пречишћено. Доцнији закон укида ранији у колико један поред другог не могу опстати. Чим једна одредба новог закона регулише извесну материју на други начин но што је то до тада чинио стари закон, онда важи нови закон, сем случаја ако се у новом закону изречно не каже, да ће извесне одредбе старог закона остати и даље на снази. Овакво тумачење усвојено је V науци правној без изузетка. Конкретно, имамо овакав случај. Закон о адвокатима у § 20. изречно стипулише овлашћење за адвоката да заступа странке пред свима судовима (па дакле и пред духовним), другим државним и самоуправним властима и јавноправним телима. С друге стране Закон о црквеним властима источно-православне цркве у § 211. тражи, да парничне странке у брачном спору лично предстану духовном суду, као и да брачне стране не могу имати заступнике код духовних судова осим случаја које закон предвиђа. Пропис § 20. Зак. о адвокатима доцнији је од прописа § 211. Зак. о црквеним властима источно-православне цркве. Значи, ако наиђе у пракси потреба за тумачењем да ли извесно спорно питање треба расправити по једном или другом пропису, свагла ћ« се то чинити по новом зак. пропису, т. ј. по § 20. Зак. о адвокатима. Ако се добро уочи жеља законодавчева, онда се види јасно, да је он право адвоката да заступа странке тако широко предвидео да се у истини не може наћи ниједна државна и самоуправна власт, чак ни јавноправно тело, пред којима адвокат не би имао право заступања странака. Још мање се може замислити, да може бити суда који расправља приватно правне спорове, а да адвокати пред њима немају право заступања парничНих странака. Духовни судови су судови као и други. Законодавцу није била непозната специјална природа неких судова и да је он осећао потребу, да пред

те судове не пусги адвокате, он би их свакако изузео, али он то није учинио. Друкчије није ни могао, јер је до очигледности јасно, да не постоје никакви разлози ни морални ни етички да се адвокату законом не дозволи право заступања странака пред духовним судовима. Осим свега овога у § 129. Зак. о адвокатима јасно се каже „ Закон овај ступа Од тога дана престају важити , сви досадашњи закони о адвокатима и други законски прописи из специјалних закона, уредба и декрета, који се односе на адвокате и адв. приправнике изузев адвокатске тарифе, која остаје на снази до доношења правилника у смислу § 28. овога закона. Закон о црквеним властима источно-православне цркве јесте специјалан закон,те је законодавац у § 129. Зак. о адвокатима и на њега мислио, када се онако јасно и одређено изјаснио. Ствар је, дакле, јасна. Адвокатима закон даје несумњиво право заступања странака пред дух. судовима као и пред свим осталим судовима. То њихово законско право не признају им духовни судови, већ их константно одбијају чим се који јави да заступа странку у брачном спору. Да се оваква пракса (у ствари повреда јасних законских прописа) не би и даље проводила и доводила у питање правилна примена Закона о адвокатима, као и да би се заштитили интереси брачних парничара и адвокатима омогућило да врше своје занимање онако како то Зак. о адвокатима прописује, Комори је част умолити Господина Министра за дејство, да се ова погрешка надлежним путем исправи, с тим, да духовни судови у будуће примају адвокате као заступнике парничних странака у брачним споровима. У доказ да духовни судови одбијају да приме адвокате као заступнике парничних странака прилажемо решење духовног суда Београдске епархије од 5. фебруара т. г. Бр. 1255., из кога се види да је овај духовни суд одбио члана наше Коморе г. Д-р Видана О. Благојевића, адв. да заступа једног парничара а прилажемо и препис његове жалбе великом духовном суду противу овога решења по којој још није пала одлука, али Комора ова има сазнање да и велики духовни суд схвата ово питање као и првостепени духовни суд." Министарство Правде под Бр. 43902 од 29. јула 1930. г. одговорило је Комори: „Поводом акга Адвокатске Коморе број 861/30 да духовни судови не примају адвокате као застугшике парничних странака у