Branič

Врој 11—12

„Б Р А Н И Ч"

Страна 155

Јели вредност покрађе релевантна и код опасних крађа? Стојан Јовановић судија

Кривични Законик од 27. јануара 1929. године изазвао је у примени код судова доста спорних питања, како се могло и очекивати. Ово не долази ни отуда, што би овај законик био несавршен, нити отуда што творци његови не би> стајали у теоном додиру са савременим животом и. садањим погледима народа на кривично-правна питања. Напротив Кривични Законик садањи и с погледом на техничку израду и с погледом на улажење у потребе данашњице најбољи је од свију законика „новога доба." Дискусија пак, коју исти у пракси изазива, проста је последица тога, што је то нов законик и што га пракса, да се изразим мало вулгарно, није још довољно сварила. Једно од најважнијих и вероватно најчешћих питања, које се при примени овог законика појављује јесте питање: да ли се крађа извршена на опасан начин, ако је вредност покрађених предмета мања од 300 динара, има квалификовати као дело из § 316. или пак као дело из § 320. Крив. Зак. И ако можда на први поглед не изгледа тако, ово је питање замашно и од велике практичне вредности. Пре свега од квалификације овде зависи, да ли ће оптужени за време ислеђења бити у слободи или у притвору, што није од мале важности. Затим од тога зависи да ли ће оптуженом судити колегијум и то врло често и у виду пороте или судија појединац, што је од важности и за оптуженог али још више за суд. Даље, ако се дело квалификује као дело из § 316. врло је лако могуће, да при мало незгоднијим околностима по кривца чпр. у поврату за истоветно дело исти буде осуђен на робију, која по § 46. повлачи трајан или времени губитак часних права. Када се све ово има у виду, као и чињеница, да су крађе у вредностима испод 300 дин. врло честе појаве данашњице, јасно је, да се ово питање мора у пракси што пре расчистити. Казнени Законик од 29. марта 1860. године био је у овом погледу јасан. Веран принципима који су владали у криминалистици у времену стварања његових изворника, он није могао ни да прави разлику код опасних крађа према вредности покрађе, већ је водио рачуна само о начину извршења дела. Због тога је у свом § 223. прописивао: —„без призрења на величину украденог предмета" ит. д. Кривични Законик садањи нема овакве изричне одредбе, те се поглавито услед тога и појављује истакнуто питање.

Да би се исто правилно расправило мора се, мислим, поћи поиздаље. Када се садањи Кривични Законик посматра у целини, неоспорно је, да је он задахнут, да се тако изразим, идејама човечности. И поред грубости нарави садашњице исте све више и вшне постају идеје целог човечанства. С правом се може очекивати да ће човечанство ући у сјајан период човечности у најскоријој будућности, када бар донекле преброди садању економску кризу. Прошлост нас учи, да се и овако тешке кризе могу бар релативно решити., а да апсолутног решења оваквих криза никад од искона није било. Човечност Кривичног Законика огледа се јасно: у поступању са малолетницима, условној осуди, мерама безбедности у поступку при одмеравању казне, у казнама код појединих кривичних дела и т. д. Осим човечности одлика је Кривичног Законика и та, што много води рачуна о личности кривца а нарочито о томе, колика је „опасност за друштвени поредак због злочиначке наклоности учиниоца" — § 70. Крив. Зак. Имајући ово у виду може се са позитивношћу тврдити, да нови Кривични Законик води рачуна о вредности покрађе и онда, када је крађа извршена на опасан начин. Јер несумљиво је, да је човечно, да се онај, који ноћу украде пар стотина динара казни, ако не блаже а оно бар не и строже, од онога који батином разбије другоме главу. И свакојако, да је разбијач главе опаснији за друштвени поредак од кесароша на ситно и кокошкара. Али има ближих и позитивнијих чињеница, које говоре у прилог горњег гледишта. Поређењем текстова § 223. Казненог Законика и § 316. Кривичног Законика мора се а соп1гаг10 извести закључак, да § 316. узима у призрење вредност покрађе. Јер, да је законодавац хтео, да сваку крађу, ма и најмање вредности извршену на онасан начин, казни по § 316. он би то изрично рекао, као штто је то учинио наш стари законодавац од 1860. године. Истина нови Законодавац није изрично рекао у § 316. ни противно, али је то рекао прећутно, доносећи § 320. кога у садањем опсегу нема у старом Казненом Законику. У § 320. Законодавац није изрично изузео ни крађе извршене на опасан начин, што би иначе морао учинити, да је његова воља била да се код опасних крађа не води рачуна о вредности покрађе. Онима који кажу: Па