Branič

Страна 154

,Б Р А Н И Ч«

Број 11 — 12

вични закон, кад је судији остављено да се по свом нахођењу креће између смрти или једне године робије, између доживотне робије и строгог затвора од 7 дана, између двадесет година робије и 7 дана затвора, или најзад између пет година строгог затвора и 25 динара новчане казне. Има законских прописа који одређују и три алтернативне казне. Дело паљевине из § 189. К. 3. казни се смрћу, вечитом робијом или робијом најмање десет година. Према овоме судија би се код овог дела, а према овом гледишту могао кретати, од смрти до строгог затвора од седам дана. Законодавац је примајући принцип слободног судијског уверења хтео да у доказни поступак место форме унесе — садржину, а место формула —■ разум. Законодавац је проширио и поље примене овог принципа, протежући његову важност ван граница једне врсте казне, али законодавац није хтео да законске прописе о казнама учини излишним, што би произлазило, кад би судијској оцени дао слободу кретања не само у границама једне или две, већ и V границама три односно четири врсте казне. Да је законодавац хтео тако широку примену да да судијској оцени, он би само побројио која су дела инкриминисана, а не би ни за једно од њих предвиђао специјалну казну, већ унео једну општу одредбу да ће се сви злочини и преступи казнити од 7 дана затвора до смрти или од 25 динара до 20 година робије. Према овоме дупла корекционализација не би била у духу закона. Она би се могла правдати само у оним случајевима, у којима сам закон на њену примену упућује. Има крив. дела, која закон с обзиром на њихову природу блаже казни, а таква су дела и покушаји. Код покушаја закон изрично каже да се он блаже казни него извршено дело, те кад би се за извршење досудила робија, за покушај се досуђује мања казна од предвиђене алтернативне казне, а та је строги затвор. У овом случају строги затвор се узима за полазну тачку при примени § 71. и само у оваквом случају дупла корекционализација казне била би на закону основана. Сутска пракса прве године примене новог Кривичног Законика истакла је и то, по мом схватању јасно питање: да ли се при примени § 71. К. 3. у обзир узима минимум оне казне, која се другом замењује, или пак оне казне, којом се прва замењује. За кривоклетство предвиђена је казна

од 5 година робије. Ако се према околностима из § 70. а по § 71. К. 3. казна ублажи: место робије строги затвор, онда се намеће питање, који ће минимум казне бити меродаван: онај робије од једне године § 37., или онај строгог затвора од 7 дана § 39. К. 3. По једној куријалној децизији Стола Седморице казна се у овом случају може ублажити до једне године строгог затвора, а према пресуди Апелационог Суда у Новом Саду, у једном идентичном случају — казна се може свести на 7 дана строгог затвора. У првом случају сходно тачци 4 § 71. К. 3. узет је минимум прве казне, која је замењена блажом, а у другом узет је минимум друге блажије казне, којом је прва замењена. Апелациони Суд у Новом Саду овакву праксу је засновао на обимним расправама, које су се пре рата водиле о значају § 92. Угарског Крив. Закона. По коментарима овог закона суд је увек при замени врста казне могао ићи до минимума блажије казне. Напротив Сто Седморице своју праксу заснива на новом Крив. Закону, и на старијој пракси хрватских судова и закона, ослањајући се на аустријски и немачки кривични закон, према којима је меродаван минимум прве казне, која се блажом замењује. Становиште Стола Седморице је једино које одговара тексту и духу нашег закона. Према овој пракси, односно према самом закону суд на основу једне или више околности из § 70. К. 3. може казну за кривоклетство од пет година робије заменити са строгим затвором до најмање законске мере оне врсте казне, која је за то дело предвиђена. Пошто се кривоклетство казни робијом до пет година, — § 144., а пошто је минимум робије једна година § 37., то се казна уз претпоставку из § 70 у вези § 71. К. 3. може свести на строги затвор до једне године дана, а ни у којем случају на строги затвор до 7 дана § 39. К. 3. Овај принцип: да минимум казне иде само до минимума оне врсте казне која се блажом замењује, закон јасно изражава речима „те врсте казне" у § 71. К. 3., које се речи односе на првобитну казну, која се блажом казном има заменити. Најзад тај принцип је јасно изражен у немачком кривичном закону, који је нашем закону за углед служио.