Branič

3

Број 11—12

,Б Р А Н И Ч"

Страна 157

корист повређених радом посеону одговорност послодаваца поред оне опште чију је недовољно ; .ст искуство доказало, а социјална правда осудила. Како су у данашњим модерно уређеним радионицама казнених завода уведене и машине и готово цео други механизам који се употребљава у слободној индуетрији и како је на тај начин увећана могућност за евентуалне повреде при раду у заводу каогод и при раду у слободним радионицама, само се по себи намеће питање: да ли се закон о осигурању слободних радника простире и на осуђенике за време докле раде у казненом заводу ? Истакнуто је мишљење да се закон о осигурању радника у равној мери односи и на осуђенике „раднике", јер за то говоре све околности под којима се у заводу ради, као исте машине, исти алати, исти рад, исти механизам који се употребљава у слободној индустрији. Зато нема никаква разлога двојити осуђенике од слободних радника, јер и осуђеници од дана кад почну радити постају радници, и самим тим стичу право на обезбеђење од професионалнога ризика. Има писаца који то споре, јер је рад слободних радника у г ов о р а н и њихово обештећење потиче из самога ризика око извршења уговора о раду, међутим код осуђеника нема таквога уговора, већ њихов рад наступа по сили самога закона, а чим нема уговора о раду, значи да нема ни радника, ни њихове наднице тј. ни једнога од оних елемената који се траже за примену закона о осигурању радника. Због тога се осуђеници не могу по овоме питању подвести под исти правни основ под који се подводе слободни радници, јер је њихов правни положај према држави сасвим друкчији од онога слободних радника према њиховим послодавцима. На то је гледиште стала и француска јуриспруденција и разне комисије које су испитивале могућност примене поменутога закона на случаје осакаћења осуђеника. И ми налазимо да се закон о осигурању радника не може применити на осуђенике, јер се њихов рад своди на издржавање казне, а не на вршење једнога права. Између државе и осуђеника не постоји никакав уговор о раду, јер осуђенички рад иде нераздвојно уз казну лишења слободе као њен битни, суштаствени део без кога се она данас не може ни замислити. Отуда кад осуђеник у заводу ради он ништа друго не чини већ издржава своју казну на коју је осуђен, а издржавање казне не може се никоме рачунати као професија. Зато код осуђеничкога рада не може бити ни речи о професионалноме ризику, већ једино о обичноме ризику који собом носи примена

казне и који захтева просто и обично обештећење а не професионално. Истакнуте сличности између осуђеничког рада и рада слободних радника казују само то да и осуђенике треба обезбедити од ризика који собом носи увођење индустријског механизма у радионице казнених завода, али не и изједначити их са слободним радницима, јер се томе противи сам њихов положај у коме се налазе. На првом месту и за разлику од слободних радника којима накнада почиње да тече од дана повреде, за осуђенике мора почети тећи тек од дана њихова изласка из завода (разуме се под условом да неспособност за рад и тада траје), јер им раније није ни потребна пошто у заводу имају потпуно издржавање. На другом месту износ накнаде мора се одмеравати за осуђенике према врсти и тежини повреде и у виду годишњег издржавања или помоћи, а не у виду ренте која би стојала у одређеној сразмери са њиховом платом, као што се то ради кад су у питању слободни радници, јер осуђеници стварно плате немају, већ имају само извесну награду, која им се даје више с обзиром на њихову моралну поправку » добро владање, него с обзиром на њихову радну снагу и стручну способност. Због тога би било немогућно одредити износ ренте за њих по истоме основу по коме се одређује за слободне раднике. На трећем месту осуђеник мора да губи право на накнаду осим случаја у којима је губи слободан радник још и онда ако би поново допао затвора и, разуме се, за оно време докле би био у затвору, јер ће га у томе случају држава и иначе издржавати. Најпосле, и сам поступак око извиђања прилика и околности под којима се осуђеник повредио, као и око утврђивања врсте и тежине осакаћења, мора бити друкчији од онога кад су у питању слободни радници, јер такву разлику налаже само фактично стање у коме се осуђеници налазе. А све то јасно казује да је ситуација осуђеника сасвим друкчија од оне слободних радника, и да су за регулисање њихова положаја потребне посебне законске одредбе. Према свему томе, закон о осигурању радника не може се протегнути и на осуђенике, јер се томе нротиве и правни и фактички разлози: правни утолико уколико између државе и осуђеника не постоји никакав уговор о раду, уколико њихов рад није уговоран, него легалан (као елеменат казне који наступа по сили самога закона), а фактички утолико што и кад би се тај закон протегнуо на осуђенике, не би им се могао одредити износ ренте, пошто немају плате, особито кад би били у питању они који су се повредили одмах по ступа-