Branič

Страна 158

„I". Р Л I! И Ч*

Број 11 — 12

њу у завод, јер они за прво време не добијају уопште никакву награду. 2. — Но иако код осуђеника не постоји професионални ризик, код њих постоји једно фактичко стање које у равној мери налаже осигурање осуђеника, каогод што професионални ризик тражи осигурање радника. У принципу осуђеницима се мора признати право на накнаду у свима случајима повреде за време рада у којима би им то право било признато да су тај посао радили као слободни радници, само се то мора регулисати на посебан начин и саобразно приликама у којима се они налазе. За такво осигурање осуђеника говоре и разлози друштвене корисности, и захтеви социјалне правичности, и криминално-политички обзири. С гледишта општих интереса било би опасно не дати накнаду осакаћеном осуђенику, јер када би се једном нашао у слободи он би неминовно морао пасти на терет друштва, или се одати просјачењу, скитњи и другим штетним и по друштво опасним радњама. Осим тога, његова повреда, у случају не давања накнаде, појачала би његове антисоцијалне склоности које би га због освете према друштву поново бациле у злочин и тиме би више нанео штете друштву него што би изнела сума коју би му држава дала на име обештећења. С гледишта социјалне правице било би нечовечно не дати осуђенику накнаду у свима случајима у којима се даје слободноме раднику, јер је слободан радник увек у могућности да напусти рад који би претио његову здрављу или животу, докле је осуђеник те могућности потпуно лишен. Поред тога, неукост и невештина са којом осуђеник почиње занат, недостатак савршених машина и подесних радионица, недовољност надзора и поуке од стручних мајстора претстављају већи ризик у заводу него у слободним радионицама, па је правично да и осуђеници у принципу буду обезбеђени као и слободни радници. Свако друго решење огрешило би се о један од основних принципа модерне државе: принцип једнакости грађана. А свако решење које би се грешило о принцип једнакости грађана, могло би се с правом назвати, не само неправичним, него чак и неморалним. Најпосле, с гледишта криминално-политичког било би нецелисходно не дати никакву накнаду повређеноме осуђенику, јер би то код њега убило сваку наду на бољу будућност и срећнији живот по изласку из казненог завода и тиме увелико омело његово рекласирање, нарочито у случајима потпуног онеспособљења за ма какав самосталан рад. Стога и крајњи циљ казне рекласирање преступника тражи обештеће-

ње осуђеника у свим случајима повреде при раду. Према свему горе реченом, осуђеницима радницима мора се признати у начелу право на накнаду у свима несрећним случајима при раду у којима би им то право било признато да су тај посао радили као слободни радници, али не на основу п р офесионалнога ризика него на основу фактичкога стања које собом доноси извршење казне као јавне установе. II. Сви писци, који стоје на становишту да се закон о осигурању радника не може протегнути и на осуђенике раднике, сложни су у томе, да се осигурање осуђеника радника мора регулисати на посебан начин и саобразно приликама у којима се налазе, али се престају слагати кад треба одговорити како да се регулише то питање : законодавним или административним путем. Мањина стоји на гледишту да решење тога питања треба препустити управној власти да га она регулише путем правилника и просте концесије управне власти. Разлози за то ови су. Законско регулисање тога питања немогућно је, јер се томе противе и теориски и практични разлози. Теориски утолико уколико се једно такво право не може засновати на другој основи осим на уговорној обавези државе према осуђенику. Међутим, кад држава примењује казну она тиме не склапа никакав уговор са осуђеницима, већ врши једну од најбитнијих прерогатива своје суверености, а овај се појам никако не слаже са појмом уговора. Са практичног гледишта не би било ни најмање целисходно законским путем наоружати злочинце једним таквим правом које би их ставило према држави у исти положај у коме стоји поверилац према своме дужнику. Осуђеницима се не сме признати једно такво право по коме би они могли да потржу државу пред судове, јер би то ишло на штету одржања реда и поретка у казненим заводима. Осим тога, законско регулисање тога питања је сасвим излишно, јер је држави у интересу да обештети сваког повређеног и он ће то увек учинити као год је у финансијској могућности, без обзира на то што испуњење те обавезе зависи од њене воље. Напротив, ако држава не би била у могућности да исплати накнаду осуђеном она то неће учинити ни онда кад би то право осуђенику било ујемчено и самим законом, јер нема закона који би могао приморати државу на испуњење обавезе коју она није у могућности да испуни.