Branič

Врој 11 — 12

„Б Р А Н И Ч"

Страна 163

кона о општинама, већ у овом случају, при коме се одлуком управне власти третира спорна ствар појединца, има своје примене наређење чл. 15. и 18. зак. о ДСУС. А по тим прописима се спорно питање расправља административним спором пред управним судством. Али како је Државни Савет својим примедбама, које су за суд обавезне, поништио првашњу пресуду овога суда тужба РФЦ има се одбацити као упућена ненадлежној власти." Противу те пресуде РФЦ је изјавила жалбу Државнохм Савету, и будући да је по среди био спор у вредности око 600.000.динара, разрадила је опширно у жалби питање о административним споровима и судској надлежности. Тако је изнела следеће: 1. Установљењем управних судова ишло се на то, да се приватним лицима, чије је право или непосредни лични интерес повређен каквим незаконитим актом управне власти, да могућност да пред управним судом брани своје право. Због тога је у чл. 15. зак. о ДСУС. утврђен општи принцип; да управни судови суде по свима административним споровима. У чл. 18., пак, истога закона, одређено је да се жалба противу незаконитог акта управне власти подноси само на једну вишу управну власт. А противу одлуке те управне власти подноси тужба управном суду. Да се под управним властима подразумевају и самоуправне, општинске, власти, прописано је изрично у чл. 18. зак. о држ. савету и управ. судовима. Према томе за расправу питања о надлежности инстанца за расматрање правних лекова употребљених противу управних аката општинских власти, од важности је то, та општинских власти, од важности је то, да ли је дотичним актом општинске власти повређен интерес јавно правног, или приватно правног карактера. Ако је први случај, онда се има поступити по чл. 170. зак. о општинама. Али ако је други случај, онда се имају применити прописи чл. 15—18 зак. о ДСУС. и противу одлуке прве еадзорне власти, тужба се има поднети управном суду. То што је чл. 170. зак. о општ. прописано да се противу одлуке надзорне власти подноси жалба Државном Савету, не може ни Ујсолико утицати на онај ред, утврђен чл. 15'—18 зак. о Држ. Савету. Јер да је законодавац хтео да задржи у важносги. пропис чл. 170. зак. о општ. и за случајеве, у којима је повређен приватно-правни интерес појединца, он би то изрично рекао, као што је учинио последњим ставом чл. 18., у коме је прописано : „ако је та управна власт министар, тужба се подноси Држав-

ном Савету." И када је изузет само овај један случај, за који је и пре установљења управних судова био надлежан Државни Савет, а други се случаји не помињу као изузеци, значи, да за све те друге случаје важи општи принцип о надлежности : да се противу одлуке прве више управне власти у свима случајевима подноси тужба управном суду — ако та власт није министар. Да је то одиста тако, види се и из чл. 29. зак. о посл. реду, у коме је изрично наређено : да противу управних аката општинских власти, којима се вређају права или непосредни лични интереси појединаца, у смислу чл. 18. зак. о ДСУС. има места жалби првој претпостављеној власти. Противу њеног решења подноси се тужба управном суду : Ова законска одредба не може се сматрати као нова одредба, која се има примењивати само на будуће случаје, већ је она објашњење чл. 18. зак. о ДСУС., на који се изрично позива. Установљење неке нове надлежности противно одредбама закона, о ДСУС. или изван одредаба тога закона, не може се замислити у овом закону о пословном реду. Јер, да је законодавац хтео да установи какву нову надлежност, он би то учинио изменом закона о ДСУС. А кад то није учињено, већ је одредба чл. 29. унета у зак. о посл. реду онда је то знак, да се тиме не установљава нова надлежност, већ само објашњава пропис чл. 18. зак. о ДСУС. Спор у питању, између РС и РФЦ је административни спор у правом смислу те речи, и стога се питање употребе правних лекова има решити по чл. 18. зак. о ДСУС и чл. 29. зак. о посл. реду. 2. Пропис чл. 170. зак. о општ. није апсолутног карактера да неби допуштао какво одступање. Тај се пропис, ако се баш и тумачи онако како жели Државни Савет, може односити само на случаје, који су засновани на закону о општинама. Али, поред овога, има још закона, којима су општинским властима додељене извесне функције и призната извесна права. По сваком од тих закона прописан је други ред употребе правних средстава — изузетно од чл. 170. зак. о општ. И када год се појави који од тих случаја, питање надлежности за употребу правнога средства и рока за изјављивање жалби, расправља се тим законом, а не чл. 170. зак. о општ. Примера ради треба истаћи : По питањима грађевинске природе жалбе се подносе Министарству Грађевина, односно надлежној грађевинској власти, а не редовној надзорној власти.