Branič

Страна 162

,Б Р А Н И Ч"

Број 11—12

ва тужиочевог на тужбено тражење, исто тако је правилно расправљено, у духу већ утврђене праксе Касационог Суда. Моменат дакле, почетка застарелости из § 939. грађ. зак. јесте онај, кад су све радње државног надлештва у спору — овде Министарства Грађевина — дефинитивно завршене, тако да се против њих не може употребити никакво редовно правно средство. На пример, министар је, после прибављања свих потребних података и комисиских извештаја, заинтересовано лице одбио од тражења и упутио га на суд, дајући му образложено решење. Ако је се то лице тужило Државном Савету на ово решење, па му Државни Савет одбацио тужбу и решење министарско оснажио, онда му рок за тужбу по основу накнаде штете код редовног грађанског суда тече од дана саопштења пресуде Државног Савета. Ако се пак то лице није тужило Државном Савету, онда му рок за ово тражење почиње тећи од извршности пом. решења, т. ј. на месец дана по пријему истог. Још једна карактеристика судског решења о коме је горе реч, јесте у томе, што су ј е д н и м решењем расправљена д в а претходна питања. Обично суд у оваквом случају доноси прво решење о својој надлежности, па кад оно постане извршно, тек тада решава о другом претходном питању — застарелости. Решавајући заједно ова два питања, суд је врло добро учинио, уштедео је у времену, а није се огрешио ни о закон, пошто му је ову радњу Касациони Суд санкционисао. Строго узев, држава није ни требала истицати ова два питања, која нису много спорна ни у теорији а поготову ни у пракси, после утврђеног становишта Касационог Суда у многим споровима пре овог, где су истицана горња питања. У обичном животу, оваквим приговорима иде се на то, да се спор одуговлачи — протекло је близу годину и по дана док су првостепени и Касациони Суд по два пута дали своја мишљења по истакнутим питањима — а таквим средствима држава се до сада није служила у одбрани свога права. Јер поред тога, што није свеједно за државу, чак и кад је парнична странка у једном спору, да јој суд не уважи захтев, не може бити свеједно тој истој држави, што се на тај начин непотребно штети друга парнична страна, један њен држављанин, дакле један део ње саме, чију штету, у виду накнаде трошкова, има ипак на крају крајева оиа сама — држава да поднесе. То је нарвоученије из овог спора. 4. новембзр 1930. год. Видан О. Благојевић Београд, адвокат

Надлежност Државног Савета, као Врховце Државне Управне Власти, по трећем ставу чл. 170, Зак. о општинама (српског), није укинута чланом 52. Зак. о Државном Савету и Управним Судовима. Одлука Опште Седнице Државног Савета од 12. марта 1927. год. противу решења среског начелника, коме је претходило решење општинске власти, не подноси се I ужба Управном Суду, већ се изјављује жалба Државном Савету. I. Р. О. Својом одлуком од 6. дец. 1925 Бр. 625 решила је да је РФЦ дужна плаћати општинску мерину за сав цемент, који производи у својој фабрици. На то решење изјављена је жалба Поглавару Среза Космајског, који је решење општине одобрио, а жалбу одбацио — својим решењем од 23. децембра 1925. год. Бр. 23.895. Противу тога решења среског поглавара РФЦ поднела је тужбу управном суду. Суд је по званичној дужности нашао да је надлежан, а ни једна страна није истицала ненадлежност, и 12. априла 1926. год. под Бр. 3531 пресудио да се решење поглавара среског поништи. II. По жалби поглавара среског и Р. О. Државни Савет је 15. маја 1929. год. под Бр. 29.488/27. у своме V одељењу поништио пресуду Београдског Управног Суда 3531/ 1926. јер је нашао да управни суд није био надлежан да решава по овоме спору. Наиме, према одлуци Опште седнице Државног Савета од 12. марта 1927. год. надлежност Државног Савета, као врховне државне управне власти, по трећем ставу чл. 170. зак. о општинама (српског) није укинута чланом 52. зак. о ДСУС. У смислу ове одлуке која је за одељења обавезна, РФЦ, када је била незадовољна решењем Поглавара Среза Космајског Бр. 23.895/1925. имала је, према ставу 3. чл. 170. зак. о општинама право жалбе Државном Савету, а не право тужбе управном суду. По тим примедбама, обавезним, управни суд је по одржаном рочишту, донео пресуду 24. октобра 1929. год. Бр. 17.806 и њоме тужбу РФЦ одбацио као упућену ненадлежној власти. Али је ипак у својим разлозима навео ово : „Приликом доношења своје прве одлуке управни суд је сматрао да је његова надлежност за расправу ове парнице ван сваке спорне дискусије. Зато, што се по овом спору одлуком општинског суда и одбора, као и нападнутом одлуком више управне власти — вређа право појединца, а никако није у питању повреда интереса јавноправног карактера. Према томе, по мишљењу овога суда, овде је искључена примена става 3. чл. 170. српског за-