Branič

Број 3

„Б Р А Н И Ч'

Страна 109

тању сродства као елемента ових институција. И код једне и код друге сродство може бити крвно и цивилно, али по Г. 3. снахе као женска лица не могу бити задругари, а по чл. 965. О. И. 3. оне то могу бити у кућној заједници. Принцип наслеђивања у главном једнако регулишу оба закона; ни по Г. 3. ни по О. И. 3. женска лица, ако имају браће г . не наслеђују, већ само добијају удомљење. Али док по § 528. Г. 3. сродство у задрузи има при наслеђу првенство над сродством ван задруге — О. И. 3. кућној заједници не даје такву привилегију. Још једно, док је спорно да ли је задруга правна личност или не, кућна заједница по чл. 686. и чл. 691. 0. И. 3. ужива то својство. Она је нелични, — чл. 954. О. И. 3. — самостални имаоник кућних добара —- чл. 14. и 686 О. И. 3. И поред тога што је кућна заједница правна личност нелични имаоник, она може сходно чл. 707. О. И. 3. спасти и на једно једино мушко или женско лице, што је код задруге немогуће, јер је ту предвиђен минимум од два мушка члана. Али код кућне заједнице овакво стање из чл. 707., у свим дејствима кућу чини инокосном, све док не би придошао још један члан. Слободно располагање тог јединог члана с кућним имањем опет се ограничава доласком другог члана, и кући се тек тада стварно враћају реквизити кућне заједнице. И ако је кућна заједница правна личност, њени чланови могу по чл. 688. О. И. 3. имати своје особине. У задрузи пак то не може бити, изузев случаја наслеђа и поклона, те у овом погледу задруга изгледа компактнија, управо солидарнија установа. Грађански законик не познаје законских разлика између сеоских и градских задруга, иако су последње заиста реткост. О. И. 3. напротив прави такву разлику и у чл. 708. варошким кућним заједницама даје право да домаће везе и прилике слободно уреде, и својим правилима отступе од општих прописа. Тај специјални однос градских кућних заједница веже треће само у толико, у колико је исти обзнањен или им је на било који начин био познат. Све ове незнатне разлике између задруге и кућне заједнице не задиру у кардинално питање њихових елемената, који су код обе установе једни те исти с обзиром на заједнички извор, слична схватања, односе и њихов га1ш 1е§јз. Кад су обе институције по својој суштини и циљу идентичне, а кад закони у интерним питањима као односу између оца и синова, мушких и женских, наслеђа и сличном, праве разлике —• питање је сада, шта бива са једном задругом, која се пресели у Црну Гору, или с једном кућном заједницом, која се пресели у Србију? Који ће закони важити за њих: они места где је та институција некада била, или пак они места где се она налази тада кад спорно питање искрсне? У Земуну, услед још постојеће законске подвојености, и мушка и женска деца једне породице изједначена су у наслеђу.