Branič

„Б Р А Н И Ч"

Али ако се та породица пресели и стално у Београду настани, па ту умре отац, те се о наслеђе имаовине у Београду изроди спор — шта бива онда? Ван сваке је сумње да ће се овде применити прописи Грађ. Закона за Србију, односно прописи задруге, ако је ње било у том породичном односу. Узмимо други случај. Дубровчани желе у Београду основати акционарско друштво или једно већ тамо постојеће друштво преместити у Бебград. Статути и конституисање таквог друштва са седиштем у Београду има се обавити по закону о акционарским друштвима за Србију, а не по акцијском регулативу или Трговачком закону за Словеначку и Далмацију. Исти је случај и у свим другим установама. Босиз ге§ј(: ас1ит генерално је правило, а кад тако не би било, онда би се једна породица из Либерије могла у Београду бавити трговином робљем, или грађани Сенегалије за 100 франака куповати своје жене и такве уговоре код београдске општине потврђивати. Закони једног законодавног подручја важе за сва лица и институције на њему, изузев оних, који су по међународним правима екстериторијалитета изузете. Узмимо да у Бару постоји једна кућна заједница, па се сви њени чланови иселе из Бара и настане у Београду. Ако имање у Бару оставе непродато и неподељено, а у Београду се настане сваки у свом дому, и наставе сваки самосталан рад и привређивање, онда значи да су све задружне везе између њих прекинуте истог часа, кад су у Београду основали самосталне домове и почели да раде и теку самостално, сваки за себе. Имање у Бару могу продати или сваки свој део из њега тражити, али то што нису власти претстали и тамо једну њивицу или кућу формално поделили, не може њихов однос чинити вечитом кућном заједницом ас1 т!јш1ит. Не може из простог разлога, што се тај однос распао, кад су му трајно нестали један, више њих или сви елементи из чл. 964. 0. И. 3. Али узмимо сада да се та кућна заједница није распала, већ напротив у Београду, под једним старешином, на заједничком имању, уз заједнички рад и привређивање наставила свој задружни однос. Са својим насељењем у Београду ова је породица престала бити ,,кућна заједница X. У. у Бару", јер у Бару од ње није остао ниједан живи члан, а постала је ,,задруга X. У. у Београду". За њу више не важи Општи Имовински Закон Црне Горе, већ Грађански Закон Србије. Женска лица нису више задругари, а између оца и синова може бити само задруге под условима предвиђеним по Грађ. зак. Нестало је права на особину из чл. 688. 0. И. 3. а место тог права задругар се сада користи правима из § 511. Грађ. Зак., која му 0. И. 3. није признавао. Једном речју тај задружни однос у колико је постојао, подпао је под законске прописе о задругама, а не о кућној заједници, која је остала ван домена Грађ. Зак.