Branič

Страна 128

„Б Р А Н И,Ч"

Број 3

ставу. Ова одредба важи и за оне адвокате, којм су право адвокатуре добили по закону о признању квалификативних погодаба за стицање адвокатуре и јавног бележништва од 30. јула 1919. године. Адвокатским приправницима српско-хрватско-словеначке народности са поменуте територије урачунаће се, ако постану држављани Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, време њихове дотадашње адвокатске приправничке веж:бе у смислу § 5. овога закона. Повластице из другог и трећег става овог параграфа важиће за пет година по ступању на снагу овог закона". Став први требало би да значи ово: Славен по народности, т. ј. Рус, Чех, Словак, Пољак, ЈТужички Србин и Бугарин могу постати и код нас адвокати ако су у другој држави већ били адвокати па приме наше држављанство и положе адвокатски испит после једногодишње вежбе код адвоката у нашој земљи, разуме се под претпоетавком, да су испунили и остале услове, односно да нема сметњи за стицање адвокатуре из § 4. и последње алинеје ст. I. § 121. зак. о адвокатима. Овакав законски пропис донет је свакако због великог броја Руса-избеглица више но због осталих Славена, али нема сумње, да се њиме могу користити и сви остали Славени. Поставља се одмах једно друго питање: да ли је Славен морао бити адвокат у својој националној или је довољно да је био адвокат у ма којој држави. Закон каже: „и у другој су држави већ били адвокати". Значи ли то, да је Пољак морао бити адвокат у Пољској, Лужички Србин у Немачкој, Бугарин у Бугарској или је довољно да је Пољак био адвокат макар и у Немачкој, ЈТужички Србин у Француској, Бугарин у Грчкој и т. д.? Да ли би на пр. овај услов био испуњен, кад би Бугарин био адвокат у Совјетској Русији под претпоставком да тамо адвокатура постоји као занимање? Ми сматрамо, да законодавац у овом пропису није ставио никакве сметње једноме Славену да се њиме користи па ма у којој држави бившој или садашњој да је већ био адвокат. Противно тумачење не би било логично, јер се овим законским прописом хтело да помогне баш оним Славенима, који се стичу у нашу државу силом по њих нежељених околности. Не би на пр. имало смисла дозволити да се користи овим прописом Чех, који по своме прорачуну као адвокат напусти Чехословачку Републику и дође код нас у циљу боље зараде а не допустити то једноме Чеху, који је обављао адвокатуру у Мађарској из које је евентуално морао као национално непоуздан избећи и доћи код нас. И један и други имају подједнако право по ставу првом § 121. зак. о адвокатима. Одредба последње алинеје првог става наведеног параграфа, да Министар Правде издаје уверење о томе, да нема сметње да се молиоцу дозволи упис у адв. именик, није нам