Branič

Број 3

„Б Р А Н И Ч"

Страна 129

јасна. Какве су то сметње о којима нешто треба да зна Министарство Правде? Да то уверење издаје Министарство полиције или чак и инстраних послова онда би на.м то било јасније. Већу тешкоћу у пракси чини други став § 121. зак. о адвокатима. Кад се упореди редакција законског предлога од 1926. године коју су саставили чланови одређене комисије г. г. Обрад Благојевић, адвокат и данашњи прегседник наше коморе, Драгић Л. Солдатовић, судија Касационог суда из Београда и Др. Никола Игњатовић, судија КасационОг суда оделења Б. у Новом Саду са секретаром Николајем Д. Пахоруковим, секретаром Министарства Правде, — са редакцијом данашњег става другог § 121. излази, да је од савршено јасне стилизације предлога направљена савршено нејасна одредба, која данас важи. Предлог је гласио: „Они пак адвокати, Срби, Хрвати и Словенци, који су до 28. новембра 1918. године стварно вршили адвокатуру на територији Аустро-Угарске, ако постану држављани могу бити уведени у именик адвоката без вежбе и без полагања адвокатског испита...". Док се, како се види, у предлогу јасно каже: „који су до 28. децембра 1918. године стварно вршили адвокатуру...", дотле данашњи законски текст каже: Адвокати српско-хрватскословеначке народности са теритоеије бивше Аустро-Угарске, који постају држављани..." Зашто је законодавац изоставио оно: који су до 28. новембра 1918. године стварно вршили адвокатуру..." Да ли је тиме хтео да каже, да сваки Србин, Хрват и Словенац само ако је вршио адвокатуру на територији бивше Аустро-Угарске монархије па макар то било и после њенога слома, рецимо 1929. године, може код нас постати адвокат без вежбе и без адвокатског испита чим прими наше држављанство? По стилизацији овако би могло да изгледа, али ми држимо да законодавац то ипак није хтео. Кад је законодавац прописао ову одредбу, он је, поред националног момента, несумњиво имао у виду само оне адвокате, који су имали исте квалификације као што их имају нашн адвокати у Словенији и у Војводини. Сасвим је логично, да један Србин из Дебрецина може бити адвокат и без вежбе и без адвокатског испита у нашој земљи ако је адвокатуру стварно вршио пре слома Аустро-Угарске монархије, као што може бити Србин адвокат у Суботици, јер су они имали једно и исто законодавство, али шта да се ради, ако је рецимо опет један Србин постао адвокат 1925. године на некадањој територији бивше Аустро-Угарске, која припада данас Италијанима или Чехословацима, где је евентуално законодавство измењено. Је ли довољан само национални моменат, па да се питање реши у корист сваког Србина, Хрвата и Словенца, који је, свеједно у