Branič

Страна 332

,БРА Н И'4«

Број 7

ног дејства. Према овој одлуци поступак се има наставити и довршити пресудом која одлучује о питању кривице и казне, без обзира што нови закон тражи приватни преДлог, а приватна предлога нема. Виши суд је образложио ово своје гледиште тако, да институција приватног предлога ни.је мате^ ријално-правне већ процесуално-правне природе и да због тога за сва питања приватног предлога не важи легализовани принцип да се од два сукцесивна закона, на још не пресуђене ствари мора применити онај закон, који је блажи. Да ли је овакво објашњење приватног предлога тачно или не, видећемо доцније а сада ћемо се задржати на самоме закључку вишега суда: да се поступак има довршити и одлучити пресудом о кривици и казНц без обзира на недостатак приватног предлога, задржаћемо се на овом закључку и покушати да проучимо да ли се овакав закључак уопште може одржати. Када се ствар посматра са гледишта ингереса оштећенога лица овај је закључак логичан. Оштећени чији је правни интерес повређен кривичним делом није ставио предлог за кривични поступак, јер му то није било потребно. Поступак је покренут или је по закону требао да буде покренут и без његове изричите жеље, његов интерес је по закону био заштићен и ако он није стављао никакав предлог. Шта је оштећени крив што је донет нови кривични закон, за који он није могао знати нити му се могао на неки начин прилагодити, шта је он крив што нови кривични закон захтева призатни предлог као процесуални услов? Још ; ако није измакао прописани рок за подношење приватног предлога онда оштећени може испунити законски захтев и поднети предлог, али ако је рок истекао, онда он нема никаквога начина да у кривичном поступку оствари свој оправдани интерес, који интерес сам закон признаје баш тиме што као услов кривичног поступка тражи његов — оштећеников — предлог. Нема сумње, са гледпшта оправданцх интереса оштећенога, једино је логпчан, једино оправдан овај закључак вишега суда. Али не треба много напора па да се увиди, како овакво размишљање излази из домена кривичног права, да се увиди како је овај закључак са гледишта кривичног права нелогичан и неоправдан и како се у кривично-судској пракси никако не може одржати, без обзира на мотивацију, без обзира на правну суштину институције приватног предлога. Кривично право стриктно набраја услове под којима се кривац може судити и осудити, а круг ових услова је гвоздени обруч за размишљање и закључивање кривичног судије. У области кривичног права судија мора установити, да постоје сви, буквално сви услови, које закон за осуду тражи и ако само један једини услов не достаје судија неће осудити. Дужност кривичног суди.је своди се на то, да у сваком случају установи егзистенцију стварних чињеница које задовољавају оне т аћб1гас1:о одређене услове суђења и осуде и не нађе ли ових чињеница, неће судити одн.