Branič

Страна 452

„Б Р А Н И Ч*

Број 9

та. Уписи у ове јавне регистре нису имали никакву конститутивну снагу, јер су ти правни послови били међу њима. и пре тога уписа виртуелни, него су се регулисали пред јавним властима или се код њих депонирали такви саставци само ради што веће сигурпости које пред губитком докумената, а највише ради опште јавне вере у истинитост навода и потврде такве јавне власти. То су били највећим делом градске управе, манастири и друга остала места, која је јавна власт снабдела јавноправним поверењем — сиш Ме риђНса. Поред таквих књига, где су уписи имали само деклараторан карактер видимо већ — размерно врло рано — крајем XIII столећа у Чешкој другу врсту књига, где односно право на некретнини настаје баш тим уписом где упис дакле има конститутиван каракгер. Колевка је данашњих земљишних књига у Чехословачкој. Тамо су се нашле најстарије исправе, које упућују на прве трагове правих земљ. књига. Такве исправе потичу чак из 1287., 1303., 1309. и др. год., а чувени „отац Чешке" Карло IV. напомиње у свом кодексу »СопзШиИо СагоНпа« земљишне књиге као стародавну установу — развијену апНциа сопзие!и(1те ге§ш поз!г1 (Рул, Исгорија, стр. 19 ). Од ових чешких књига ра звиле су се данашње земљ. књиге, поименце аустријске, које су основа нашим земљ. књигама. Наша је земљ. књига каракгерисана безизнимном и искључивом конститутивношћу уписа, њеном јавношћу, веритетом уписа и принципом поуздања, принципом легалитета, прегледности, специјалитега и консенза странака у диспозицији њиховим књижним правом. Наша се зе.мљишна књига оснива на катастарекОм" премеру, а при тому карактеристична је чињеница, Да упис површиие није никакав доказ за тачност површине некретнине ин натура. Док је земљишна књига у свим другим правцима, о свим уписаним правима и чињеницама потиун доказ корисник тога уписа, ималац књижног права не мора доказивати свога књижног права, јер тај доказ представља већ сам упис, дотле је супротно код уписа површине. Нитко се не може позиваги на упис површине као на потпун доказ тачности те чињенице. Земљишна књига јамчи за све уписане чињенице и права, само не за уписану површину. Поред осталих норми, то се јасно види н. пр. из одредбе §-а 14. зак. о ун. уређ., оснив. и испр. земљ. књига, у ком је речено, да збирка катастарских планова „служи само за оријентацију о положају кат. подагака, те је јасно, да се ово ограничење односи и на упис површине и у земљ. књигама. Овај закључак потврђује и чињеница, што је та норма у склопу земљишнокњижних закона, а не у закону о катастру земљишта, камо би као таква заиста и спадала. „Разуме се, да уписивањем ни држава ниги судија, нити који судски чиновник не