Branič

Страна 8

,Б Р А Н И Ч"

Број 1

другом, долази, свакако, огуда што Срп. Грађ. Законик сматра Државу много савршенијом заједницом него друштво то јест саму народну масу без организације и органа власти: друштво, народна маса, то је један примитивнији облик људских заједница, то је облик из кога се развила савршенија форма, Држава. И онда је појмљиво да овај други савршенији и историски млађи, скорашњији, дакле бољи, облик буде изнад онога првога: на сваки начин да деца и доцније генерације иду даље од родитеља, иначе би требало одбацити сваку идеју прогреса. Међутим, могао би се схватиги и друкчији систем, наиме такав по коме би Обичајно Право, као извор Објективнога Права, било стављено на равну ногу са Државним Законима. У једном таквом систему, правни обичај би био јачи од свакога закона после кога би се он формирао, дакле не само од закона непотпунога или нејаснога него и од закона потпунога и јаснога, а по правилу да доцнији закон (овде правни обичај) укида ранији (1ех ро $1епог с1сго$га1 рп г ). Вероватно да је такав систем чл. 2. Немачкога Уводнога Закона од 18. Августа, 1896. год. овде већ наведенога, који вели, видели смо: „Ос:5е1г 1Ш бшпе с1е5 Ви1§ег1кћеп Оезеићисћб ипс! <Незе5 ОезеЈгез 151 јесЗе Ногт": ако ова одредба, као што узимају немачки аутори, значи да је и Обичајно Право закон, онда би се, пошта у изједначењу закона и правних обичаја као извора Објективнога Права није овде постављена никаква разлика ни ограничење, имало узети да, по Немачком Праву, један закон може бити не само допуњен правним обичајем него и измењен сдносно укинут. Извесни правни писци и социолози иду још даље па тврде да је Обичајно Право једнако са законом не само онда када Државни Закон предвиђа и Обичајно Право као Објектавно Право него и тада ако то он и не предвиђа. Они, другим речима, налазе да постоје у опште два творца правних норама, један је Држава а други је Друштво (народна маса, народ): ако се деси да један исти правни однос буде нормиран и законом и правним обичајем, онда, у колико би се та два нормирања размимоилазила, имало би се применити последње нормирање, дакле Обичајно Право, ако би оно, по времену свога постанка, било позније од закона. Ми не бисмо могли примити овај последњи систем, бар у садашњем стању друштвене еволуције. Јер, он би значио да би, поред једне, државне, суверености, била још једна сувереност, сувереност друштвена, да би, дакле, било две суверености а то значи да не би било ни једне, будући појам суверености искључује свако њено ограничење: ни поред као ни изнад суверене власти не може бити друге суверене власти. А пошто је, пак, данас Држава суверена, то онда не може бити у исти мах и друштво суверено: то би значило уништај државне