Branič

Број 3

„Б Р А Н И Ч"

Страна 135

вости сматра за крива „з 6 о г самог овог п и ј а нства", оида г. Урошевић сматра да му се таква неурачунљивост, у коју је себе довео својом кривицом не може узети ни за основ који искључује подобност за урачунљивост за кривично дело, које је у том пијанству учинио Овакав закључак уваженог г. Урошевића је погрешан. Не стоји, да законодавац одредбом § 166. Крив. Зак. н е урачунљивог" извршиоца оглашава за крива због „самог овог пијанства", него оглашава извршиоца за крива због тога, што је у потпуно с в е с н о м , дакле урачунљивом стању предузео р а д њ у опијања, из које су наступиле последице предвиђене у § 166. Крив. Зак., па га због ове у свесном стању предузете радње опијања казни. Пропис § 166. дакле, ни у колико не дира у неурачунљивост као осноов, који искључује кривичну одговороност, и према томе не може се из овог прописа изводити закључак, да је учинилац одговоран и за кривично дело, које је у том пијанству учинио. Он је одговоран само за то, што је д о л о з н о или кулпозно себе довео у стање неурачунљивости, јер је ово стање у узрочној вези са његовом вољом и његовом свешћу, али за све друге радње, које је у оваквом неурачунљивом стању предузео, неможе бити одговоран, јер недостаје свест и узрочна веза. Друкчије стоји ствар, ако се учинилац опије у намери ча изврши какво кривично дело. То је онда случај ас1Јо Нђега јп саиба, где учинилац одговара за извршено дело. пошто се одлучио за његово извршење у с в е с н о м стању и напитост била му је само средство за извршење кривичног дела. У осталом одредба поменутог § 166. није нсва у нашој држави. Сличних прописа било је у кривичним законима, који су раније важили у извесним правним подручјима наше државе, као н. пр. у Далмацији и у Словенији, где је важио 1 аустријски казнени закон, који је у свом § 236. наређивао ово: „И ако радње, које су иначе злочин, почињене у случајном пијанству не могу се сматрати као злочин, ипак у овом случају казниће се пијанство као иступ", па даље исти казнени закон у свом § 523. прописивао је ово: ..Пијанство казниће се као иступ за онога, који у пијанству учини какву радњу, која би му се в а н о в о г с тањ а приписала као злочин." То исто, што је наређивао аустријски казнени Закон, прописује сада и § 166. нашег унитарног Кривичног Законика, који је у својој дикцији тако јасан, да не може настати нитање: да ли ће се учинилац казнити само због пијанства или ће се казнити и због кривичног дела учињеног у том пијанству. С тога сматрам да је свака дискусија по овом питању непотребна а и опасна, јер се њоме без потребе изазива забуна у правосућу.