Branič

Број 3

„Б Р А Н И Ч"

Страна 133

стварају излишан посао, а странци ништа не користе. Јер ако •суд молиоца од сиромашког права одбије, а тужбу је гтримио (рецимо поштом), иосле решења о одбијању и његове извршности, отвара се читава серија судских радњи почевиЈи од опомене да се ирописна такса положи, па до завршетка да се тужба као нетаксирана остави у архиву. Зато ми сматрамо, да је овај начин не само законом недопуштен и немогућ, већ врло незгсдан и неопортун. Као једини правилан и законски пут има се сматрати онај, по коме се претходно тражи признање права, па тек по том у случају позитивног решења подносити тужбу суду ради пуштања у редован ток. Ослобођење од такса и осталих издатака у једноме спору привремене је природе и припада само оном лицу, коме је и признато сиромашко право. Њиме се не могу користити наследници, јер сиромашко право има карактер личног права, дакле везано за одређену личност. Као такво сиромашко право престаје и гаси се смрћу странке — § 169 грађ. суд. пост. И у таквом случају наследници или плаћају таксу или се особено обраћају Суду за признање сиромашког права по редовном поступку. Трошкови и привремено опроштена такса наплаћује се ■од противне парничне странке у сиору, ако је пресудом и осуђена да их плати. А то је редован случај кад она изгуби спор, Кад сиромашна странка изгуби спор, онда се на против сви износи имају сматрати пропалим. Суд у свако доба може парничној транки одузети сиромашко право, ако су отпали разлози за њеном даљом потребом услед побољшања у имовинском погледу. С обзиром на ниво поправљених имовинских прилика суд може од странке тражити парцијелно или тотално намирење свих износа којих је била ослобођена. Једном признато сиромашко право у одређеном спору, оно има в])едности и важности све донде, док тај спор траје и не оконча се или док се оно не опозове, у случају имовинског побољшања. И док су се раније уверења о сиромашном стању морала обнављати сваке године, јер су подлежала застарелости, то као што напред наведосмо није случај са решењем о признању сиромашког права. Оно не застарева те се не мора ни обнављати, па ма спор у коме се оно користи трајао годинама. Сиромашко право као културно правна институција велики је бенефицијум и помоћ за грађане. Оно је у својој суштини хуманог карактера. Та хумана нота коју садржи сиромашко право, а коју нарочито истичемо због њеног моралног значаја, чини, да оно као законска норма заслужује изузетно законско иоштовање сваког. И зато по наптем мишљењу и покушај злоупотребе овога права носи отисак асоцијалне акције.