Branič

Страна 344

.БРАНИЧ*

Број 7

разних власти расправља тело састављено од чланова са.мо једне власти, ностоји могућност за једнострано посматрање предмета спора. За оправданост овог приговора примера рали навешћемо одлуку опште седнице Државног савета и Касацисног суда у којој су и Државни савет и Касациони суд прихватили по истом предмету надлежност. Тако Државни савет у својој општој седници донео је одлуку бр. 47801 од 21 и 22 децембра 1925 године : „Спсрови о државини, кад их полицијска власт раеправља, административни су спорови и као такви имају се претходно расправити код две инстанције управне власти, па потом код управних судова и Државног Савета." Међутим Касациони суд на тражење Министра Правде, донео је у општој седници од 3 новембра 1930 год. одлуку бр. 12416: ,,да је при извршењу судских решења, или пресуда, било грађанске или кривичне природе, а за расправу полицијских одлука донетих у смислу § 466. грађ. суд. пост. надлежна судска, а не управна власт." Према чему, код једног пстсг питања, оцене законитости решења полицијске власти кад ова на основу § 466 грађ. суд пост. цени државину и упути слабијег у праву на парницу, прихватају надлежност, по одлукама своје врховне инстанције, и редовни и административни судови, чиме се у ствари потврђује теза потребе да сукобе надлежности између појединих власти решава једно мешовито тело састављено од чланова редовних и административних судсва. Ми смо ово питање истакли да би скренули пажњу на једну потребу нашег судства, а сада да пређемо на главно питање, које је предмет ове расправе, надлежност Државног Савета за решавање сукоба надлежности. Ова надлежност Државног Савега установљена је чланом 46 Закона о државном савету и управним судовима (3. Д. С.) По овом законском пропису Државни Савет решава сукобе надлежности између управних власги, између самоуправних власти и између уиравних и самоуправних власти. Сукоб надлежности може настати само између власти, које нрема прописима Закона о Државном Савету, или других закона, решавају у последњем степену. Но то не значи да те власти морају бити и јерархијски највишег степена министри — већ да те власти о спору који је предмет сукоба надлежности коначно одлучују, т. ј. да се противу њихове одлуке не може изјавити жалба на једну вишу управну власт. То би био случај са свима одлукама управне власги донетим у другом степену против којих се у смислу чл. 18. 3. Д. 3. може поднеги тужба управном суду, које су одлуке и чл. 76 3. У. Д., као и чл. 114 3. У. П. оглашене коначним. У овом смислу да наведемо и одлуку Државног Савета бр. 15098/32 од 13 маја 1932 године, која гласи :