Branič

Страва 364

,В Р А Н И Ч'

Број 7

државину туженом Далмену а он — тужилац — упућен на грађанску парницу за доказивање својине спсрног имања. Зато је тужио суду Дамлана и Мустафу и молио да му се пресудом призна право својине на спорном имању. Тужени су навели, да тужилац није купио спорно имање, већ да му је оно дато у залогу за десет година. Да је имање својина њихова, поднели су тапију. Тражење тужиочево да се испитају сведоци, који су на уговору потписани, као присутни, неумесно је с обзиром на вредност опарниченог предмета и Указ од 30 - VI - 1919 год. којим су Закони Краљевине Србије, па и Закон о судском грађанском поступку, проширени и на присаједињене области у току балканских ратова а по § 242. грађ. суд. пост. не може се сведоцима доказивати тражбина, већа од 200.— дин. Пећски првостепени суд нашао је, да поднеги Уговор (сенет) не може гужиоцу послужити за доказ права својине, јер нема услова из § 245. грађ. суд. пост. и испиту сведока нема места с обзиром на поменути указ од 30 - VI - 1919 год. Тужени су пак псднетом тапијом доказали да су имали право својине на спорном имању у времену, кад тужилац представља да је исто купио. Зато је тужиоца одбио од тражења. Апелациони суд V Скоиљу пресудом од 14-X- 193! год. Бр. 4652 одобрио је пресуду првосгепеног суда. Касациони суд примедбама свога I оделења од 5 - II - 1932 год. Бр. 13190 иоништио је поменугу пресуду Апелационог суда са разлога : „Кад је по § 37 Закона о издавању тапија на подручју Касационог суда у Београду а који је ступио на снагу 18 јула 1931 год. предвиђено, да се на подручју Апелационог суда у Скошћу може према стању на дан ступања у живот овог Закона основ за стицање својине доказивати сведоцима, без обзира на прописе грађанског судског поступка, ако молилац држи земљу неузнемираван од 1 јануара 1929 год., онда је потребно да суд оцени, да ли с обзиром на овај законски пропис и на чињенично стање има места испиту сведока у овоме спору или не, па погом да одлуку донесе." Усвојивнш ове примедбе Апелациони суд у Скопљу нашао је да има места испиту сведока тужилачке стране у смислу наведеног § 37. Закона о издавању тагшја, пошго је пресудом суда општине Ђаковичке утврђено, да је спорно имање било у државини тужиочевој до месеца октобра 1929 год. када је решењем начелника среског упућен на спор ради доказивања права својине. Даље је Апелациони суд нашао, да су сведоци тужилачке стране утврдили под заклетвом, да је тужилац заиста 1 јуна 1917 год. купио од Мустафе и др. спорно имање, а сем гога тужилачка страна има и државину истог имања дакле пре 1 јануара 1919 год. и то као савестан држалац — § 31. Закона о тапијама и §§ 223, 226 и 540 грађ. Закона.