Branič

Страна 384

.БРАНИЧ'

Број 8

чији списак прилаже акту тражења. Срески суд ова.ј акт на осиову §§ 104—106 г. с. п. доставља туженој страни на одговор, и потом, пошто је обавио цео претходни поступак односећи се на редовне грађанске тужбе, одређује рочиште. после кога следује пресуда којом се ту ж и л а ц у смислу § 178 г. с. п. одбија од тражења „као неумесног и недоказаног." По жалби молиоца Н. Д., Апелациони суд у Београду под бр. 3287 од 20 маја 1932 год. ништи : „Погрешио је суд кад је акт бр. 58018 сматрао као тужбу у смислу грађ. суд. поступка те је по њој донео ожалбену пресуду, јер то нити је реченим актом бр. 58018 тражено нити је за то плаћена потребна такса. Суд је, међутим, био дужан да, према оваквом тражењу жалиоца Н., у смислу § 29 став 4 зак. о адвокатима донесе сваје решење, којим ће молиоцу или одмерити или га одбити од траженог одмеравања, док је питање осуде на плаћање исте, ствар редовног грађ. судског поступка." (3) Т. Б. адвокат обраћа се молбом окружном суду за град Београд, којом тражи да му суд одмери награду од његова клиента В. М., чији је он заступник неко време био. Уз акт тражења адвокат подноси и обрачун учињених послова, који, по његовој оцени, износи суму од 3800.— динара. По овом тражењу суд доноси под бр. 10194 14 марта 1932 год, решење, у коме налази да је вредност овог спора испод 5000 динара, те с тога одбацује ову тужбу на основу § 49 г. с. п. у вези § 5 закона о устан. среских и окружних судова као ненадлежном суду поднету. Београдски Апелациони суд под бр. 3507 од 20 маја 1932 год. ништи: „Погрешио ,1е суд када је питање своје надлежности расправио с обзиром на 5 зак. о устан. среских и окр. судова, сматрајући акт бр. 10194/32 као тужбу у смислу грађ. суд. поступка, већ је према оваквом тражењу жалиоца Т. био дужан да своју надлежност цени са обзиром на § 29 ст. 2 зак. о адвокатима, по коме су за овака тражења одмерења адвокатске награде надлежни судови, код којих је ствар расправљена у првом степену". Остављајући самим адвокатима, као највећма заингересованим по овом питању, један исцрпнији коментар ових слу чајева, овом приликом могло би се рећи, да разлог овако несагласном и разноликом тумачењу у поступку за одмеравање награде лежи у самом § 29. Својом редакцијом, овај пропис у многом оправдава оне многобројне замерке, које се на његов рачун чине. По § 29 зак. о адвокатима за наплату своје награде стоје на расположењу два пута: прво, да подигне редовну грађанску тужбу и, друго, да се обрати судећем суду првог степена ради одмерења адвокатске награде и трошкова. Први случај сам