Branič

Брги 11

„Б Р А Н И Ч"

Страна 527

пе. 4°. С погледом на мало час речену сврху европске војске чији власник и командант била би Лига Народа, систем разоружања какав се предлаже не би био у духу пацифизма за чијега приврженика се издаје Лига Народа. Напротив, имали би смо, мада у мањем обиму, један оружани европски мир. Таква Европа би, напослетку, била Европа две-три Велике Силе (у главном Силе победнице у Великом Рату) које би, војском Друштва Народа, држале под својом влашћу (хегемонијом) све остале државе у Европи а ове би имале један мир сличан миру колонија у коме миру „нижи" народн уживају „благодети" културе „виших" европских народа. Оружана Лига Народа то би било, у основи, уништење начела самоодређења народа које је било идеја водиља Главних Савезника (1ез рппсјраих аШев) и победника у Рату од год. 1914.—1918. Тиме би те Силе показале да им је то начело било само једна добра лозинка да би, прикупљајући око себе што више народа, обезбедиле себи победу над противницима. Специално многи мисле — сумња која се, можда, не би остварила али којој даје повода и хране не једна чињеница — да Француска, пледирајући највише за ту међунзродну војску, тежи томе да та војска буде под њеном командом, тако да би она своју данашњу несумњиву војничку и политичку хегемонију у Европи још више ојачала и учврстила. Европа би добила мир али то би био рах ^аШса (у много већој мери него што је, пре 1914. год., европски мир био рах §егтап'1са), мир у једној Европи која би, у самој ствари, била проширена Француска, Велика Француска (»1а СгапсЈе Егапсе«). Ма колико да су јаке наше, српске, симпатије према Француском Народу, ма колико да га високо ценимо као један од најзнаменитијих народа и у прошлости и у садашњости, ми ипак не би смо могли пристати на такав однос према Француској (као ни према ком другом народу) а још мање, разуме се, били би склони да буду у таквом положају према њој они народи који, за Французе, не деле осећаје Српскога Народа. Хаотичност горе изложенога система пацификаци.је Европе — а ми смо истакли само извесне моменте те хаотичности — долази, у главном, од данашње, епохалне, кризе схватања међународне, политичке и економске, организације. Ми присуствујемо, специално, борби двеју концепција, концепције међународне независности и суверености држава и концепције њихове међународне зависности и федеративности. То је само један пример, пример од великога, судбоноснога, домашаја, онога основнога сукоба између идеје слободе појединаца и њиховога аутономнога одређивања (идеја самоодређивања) са крајњом тежњом ка алтруизму, дакле колизија између индивидуалистичко-буржоаске (паганске) идеје борбе и хришћанске идеје мира. Садашњи вођи појединих